Srbi se uglavnom bave posledicama i zato nas događaji sustižu nespremne. Zato stradamo!
Piše: Dušan J. Bastašić, predsednik udruženja „Jadovno 1941“
Srbi se uglavnom bave posledicama i zato nas događaji sustižu nespremne. Zato stradamo!
Srpsko stradanje u 20 veku je identitetska kičma našeg naroda oko koje treba da se okupe svi delovi našeg naroda koji je rascepkan po susednim državama. Na taj način treba da gradimo nacionalnu svest i na tim naravoučenijima da dižemo „nacionalnu kondiciju“.
Ne znam da li to radimo slučajno ili namerno, slobodnom voljom ili pritiskom neke spoljne sile. Ali, tako radeći – mi ne pravimo kulturu sećanja, nego negujemo kulturu zaborava! Rušimo i slabimo identitetsku kičmu srpskog naroda.
Nespremni smo: Srbi su gledali pripreme u Jugoslaviji za parčanje srpskog naroda, pa potom i raspadanje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, pa sad gledamo otimanje srpskog jezika od strane Hrvatske i Crne Gore, još se čudimo što je neko pokušao da nam otme svetinje i da osnuje svoju crkvu.
Pa naravno da će to da nam se desi! Jer, svi rade svoj posao, a Srbi svoj posao očigledno ne rade.
Bošnjaci i oni koji ih podržavaju, dan pošto se završi komemoracija u Srebrenici, počinju da spremaju onaj koji sledi za 365 dana.
Sad planiraju da u Srebrenici budu sahranjeni i ostaci žrtava koje nisu identifikovane!
Srpske porodice koje još tragaju za ostacima srodnika nestalih u ratu (oko 1.650 boraca i civila) uznemirila je najava bošnjačkog člana kolegijuma direktora Instituta za traženje nestalih lica BiH Amora Mašovića da će „11. jula ove godine u Potočarima u Srebrenici biti sahranjena i 82 neidentifikovana lica”.
Iz organizacija porodica nestalih i poginulih Srba traže da se to spreči jer postoji, kako navode, opravdana sumnja da je reč o srpskim žrtvama.
Šta to znači? To znači da je moguće da na to mesto budu sahranjeni pripadnici srpskog naroda. Tako se na silu pokušava doći do broja koji oni plasiraju od 7000 žrtava.
Šta mi možemo u ovih poslednjih mesec dana?
Prvo, ne praviti im marketinšku kampanju. Mi komemoraciju ne možemo sprečiti. Ali, institucije Srbije, ili iz Banjaluke, treba da pitaju čiji su telesni ostaci čiji se identitet ne zna, DNK analiza nije otkrila identitet žrtava. Bošnjaci hoće da se ti ostaci sahrane sa ostalima u Srebrenici.
Sad u Beogradu i Banjaluci mediji treba da upozoravaju da je to nedopustivo. Na mesto gde su sahranjivani muslimani, sad hoće da budu žrtve sa teritorije cele BiH.
Srpskom jedinstvu i Srpskom svetu je potreban srpski memorijalni centar u kome bi bila sačuvana svedočenja o strašnom stradanju našeg naroda tokom 20. veka.
Prošlo je 80 godina od genocida nad Srbima koji je izvršila NDH i strašnih stradanja na područjima Srbije, a mi još nemamo u Beogradu spomenik žrtvama Jasenovca, nemamo ni ulicu. Nemamo ni u Banjaluci.
Još uvek nemamo ni spomenik a kamoli memorijalni centar u Donjoj Gradini gde je – prema nalazima Međunarodne komisije – poklano preko 350.000 žrtava.
Neshvatljivo je da posle pokolja u Bratuncu i Podrinju (koji su se desili pre Srebrenice) mi nemamo veći memorijalni centar od onog u Potočarima.
Razlog može biti isti kao i zašto posle 25 godina od otadžbinskog odbrambenog rata u Banjaluci nemamo centralni spomenik za borce i civile koji su dali život za ono što imamo danas – slobodnu Republiku Srpsku.
Upravo danas sam video drugačiji primer u Sarajevu: novu postavku Muzeja ratnog djetinjstva. U Zagrebu je Muzej granatiranja Zagreba gde na 300 kvadratnih metara čuvaju sećanje na 7 ljudi stradalih od granate. A mi za 700.000 žrtava u Jasenovcu, a on nije bio jedino stratište, nemamo ni memorijalnu sobu.
Na kraju, pogledajmo rad naših istoričara, u Srpskoj i Srbiji. Mi ne radimo onako kako to čine u Hrvatskoj ili Bošnjaci i muslimani u BiH koji istoriju stavljaju u funkciju.
Kod nas je istorija sama sebi svrha. Istoričari predstave svoj vredni rad na konferencijama, ali nema rezultata u vidu spomenika, memorijalnih centara, ekskurzija, tribina i sličnih inicijativa.
