LJUDI, JE LI TO MOGUĆE?

Biće kao u onom nenadmašnom delu Branka Ćopića: oko ognjišta okupilo se staro i mlado, zapevalo “grmečku baladu”, đed Rade stavio unuka Jovančeta u krilo, prede li prede, malo dodaje, ponešto oduzima, priča je da se priča…

Većina mojih junaka, kao i kod đeda Rade, odavno nisu među živima…

Bilo je to 21. decembra 1983. godine, stadion “Poljud”, grad Split, država Jugoslavija od Triglava do Đevđelije.
Već sam napuštao svečanu ložu, u društva Miljenka Smojea, novinarskog barda, i Ivice Osima, nekad sjajnog asa, posle trenera Željezničara, s kojim je činio čuda i, po mnogima, dolazećeg selektora reprezentacije Jugoslavije. Zahvaljujući njima dvojici i našao sam se u odabranom društvu.

Isticale su poslednje sekunde odlučujuće utakmice Jugoslavija – Bugarska, na semaforu je stajalo 45:38, bilo je 2:2, odjednom eksplozija koja je potresla celu Jugoslaviju…

“Gol! Gol! Gol!  Ljudi je li ovo moguće!”

Grmio je u mikrofon Mladen Delić, dok je stadion podrhtavao od slavlja i emocija, a fudbaleri u plavim dresovima, na čelu sa strelcem Ljubomirom Radanovićem bili u “buketu” slavlja, na semaforu je pisalo Jugoslavija – Bugarska 3:2 i kraj!

“Rada-Rada-Radanović, Radanović je strelac – teško je do daha dolazio legendarni TV reporter, a Smoje, Osim i ja gotovo se nadvili nad njega.
Sve to danas čini istoriju fudbala SFRJ. Bila jednom jedna zemlja, ostalo je sećanje na tu dramatičnu utakmicu koja je “plave” odvela na Evropsko prvenstvo u Francusku.

Šampionat sledeće godine iščekivao se sa velikim optimizmom. Selektor Todor Toza Veselinović već je formirao novi tim koji su predvodili iskusniji: Safet Sušić, Luka Peruzović i Miloš Šestić, a stizali Zoran Simović, Dragan Stojković, Zlatko Vujović, pominjani Radanović, Mehmed Baždarević…

Ali!

U Francuskoj je bilo po onoj narodnoj

“kako sam se nadala, rđavo sam se udala”, tri meča, isto toliko poraza: protiv Belgije 0:2, Danske 0:5 i Francuske 2:3.

Javnost je bila ogorčena, svi su bili krivi: FSJ, selektor, igrači.

Predsednik Draško Popović dugo je ćutao. Sklonio se u potkozarsko selo Zecovi, na putu Prijedor – Sanski Most.

Iznosio se “prljav veš”: svađe među igračima, “tuča” oko sponzora “Puma” ili “Adidas”, opstrukcija rada Todora Veselinovića, i jedne sjajne generacije koja nije prošla ni “prvi krug”.

Uz pomoć Momčila Spasojevića, nekadašnjeg igrača i trenera banjalučkog Borca, uspeo sam da dogovorim intervju sa do tada “nedostupnim i nemim” Draškom Popovićem, koji je, inače, bio veoma omiljen među novinarima, jer su mu mogli prići ma gde bio i s njim razgovarati, nikad nije imao pratnju, iako je bio visoki državni funkcioner, o tome mi je govorio i Dobrivoje Bobi Janković, zlatno pero kuće “Politika”. Zajedno sa foto-reporterom Rastkom Raletom Ostojićem Popović nas je primio u svoju vikendicu. Pričali smo gotovo dva časa. Na svako pitanje dao je direktan odgovor, za ono vreme “nemuštog govora”, pričao je bez uvijanja i nikog nije štedeo.

Na udaru je bio Ivica Šurjak, tada “zvezda” Pari Sen Žermena:

-Šurjak je među reprezentativcima stvarao nezdravu atmosferu, dogovarao je transfer Safeta Sušića u njegov Pari Sen Žermen, obilazio je i druge igrače, zar je to njegov posao!? 

Krajiški fudbal je tavorio, Borac već nekoliko godina bio prosečan drugoligaš, rekao je:

-Borac se mora okrenuti Krajini, rešenje za trenera tražiti među svojim ljudima, zar najveće rezultate nije postigao upravo sa “Borčevcima” Ilijom Miljušem i Momčilom Spasojevićem…

Intervju sam objavio u “Glasu”, a posredstvom agencije Tanjug prenela ga je sva jugoslovenska štampa, specijalizovani sportski listovi u celini, a dnevne novine u izvodima, najobimnije je objavila “Politika”, svi su dali akcenat na ponašanje Šurjaka.

Intervju sam objavio u “Glasu”, a posredstvom agencije Tanjug prenela ga je sva jugoslovenska štampa, specijalizovani sportski listovi u celini, a dnevne novine u izvodima, najobimnije je objavila “Politika”, svi su dali akcenat na ponašanje Šurjaka.

Mladen Delić

Posle izvesnog vremena Draška Popovića sam susreo u Sarajevu, prvi se javio:

-Dobar dan Mariću, nisam znao da je “Glas” toliko uticajan, gde sve nije objavljeno ono što smo nas dvojica razgovarali. 

Rastali smo se uz pozdrav.

-Ako ti bilo šta zatreba javi mi se – rekao je na rastanku.

Život je, pak, složio da smo se poslednji put videli uoči samog građanskog rata u BiH, na Olimpijskom stadionu Koševo, na prvenstvenoj utakmici Sarajevo – Borac.

…Sarajevo već grad mraka i straha, noć uoči utakmice iz hotela “Beograd”, odmah kod večne vatre, s kolegom Dragišom Ćorsovićem koji je došao da me poseti, krenuli smo put Baščaršije, negde oko 21 čas. Na ulicama nigde žive duše.

-Srbi već mesecima tuda ne prolaze – kaže Dragiša.

Vratili smo se u hotel, a i u njemu avetinjska tišina.

Na putu za Sarajevo, u Travniku, presrela nas je “muslimanska vojska”, tako su se predstavili naoružani momci u patikama i trenerkama. Tražili su “da svi Srbi izađu iz autobusa”, učinili su to drsko uz nekulturne komentare, legitimisali su nas, šikanirali…

-Ko vam je dao za pravo da se tako ponašate? – reagovao je bučno i hrabro naš vođa puta Naim Memić, i sam musliman.

To ih je zbunilo. Imamo osećaj i zastidilo, jer su počeli da se brane rečima “ovde se svašta dešava, zato je neophodna provera”. 

Produžili smo za Sarajevo, ćutke, bez ijedne jedine reči, svako sa svojim mislima.

Na samom stadionu Koševo – tišina koja se čuje i vidi!

U prostoriji gde se pisao službeni zapisnik utakmice, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije, njen kapiten Mirsad Fazlagić u svađalačkom fazonu. Bez razloga i ikakvog povoda nama iz Borca kaže:

-Šta vi hoćete, kakva Jugoslavija, kakva Autonomna regija Bosanska Krajina, rušite Bosnu, treba vama pokazati…

Gledam ga i mislim: zar je ovaj čovek bio sportski idol moje generacije, svi smo znali “naizust” reprezentaciju koja je pobedila na Evropskom prvenstvu u Italiji aktuelnog prvaka sveta Englesku: Pantelić, Fazlagić, Damjanović, Pavlović, Paunović, Holcer, Petković, Trivić, Musemić, Osim i Džajić. Jugoslavija ga proslavila, a sad mu iz usta izlaze “zmije”!

Ulazi Draško Popović. Skromno obučen, malo ga i godine pritisle, ali srdačan sa svima nama iz Borca, ne baš na zadovoljstvo Fazlagića, pozdravlja se prijateljski.

Zajedno smo i gledali utakmicu na kojoj nije bilo prisutno, zajedno sa službenim licima, ni stotinu ljudi. Draško, u jednom trenutku, kaže:

-Zlo kuca na vrata, oseti se to u sarajevskom vazduhu. Ko zna na šta će ovo izaći?

Pitao je šta ima novo u Krajini, bio je upućen u političke prilike, na dominaciju nacionalnih stranaka, pažljivo me slušao, ali ništa nije komentarisao.

Sarajevo pobedilo sa 3:0, brzo smo se pokupili u autobus, sa nama se pozdravio samo Draško Popović.

Drugim, zaobilaznim putem, preko Doboja i Stanara, iza leđa nam je ostala Derventa u kojoj se već počelo “kuvati”, vratili smo se u Banjaluku.
Čini mi se da sam tada više potreban ja “drugu Drašku” nego on meni, kao onda u Zecovima kad mi je dao ekskluzivni intervju, s obzirom gde putujem ja, a gde ostaje on, obojica iščekujući zlo koje je već tada u Sarajevu kucalo na sva vrata.

Bilo je to hladnog novembra 1991. godine, na Koševu omotanom tugom i nesrećom, kad sam spoznao nagoveštaj gorke istine da onaj i oni, koji ne znaju svoju tragičnu istoriju, ili ih je zaskočila (možda sam tada i razumeo Fazlagića!), osuđeni su da je žive u krvavom stradanju, najmanje svojom voljom.

Čovek je često svoja žrtva, a život, koji nikad ne daje ono što obećava, za razliku od fudbala, nema dva poluvremena; pogotovo “tamo gde počinje BiH prestaju razum i logika”, a onda “pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati!”
Ljudi, zar je (i) to moguće!

Gorko istinite reči besmrtnog Ive Andrića nikad nismo znali da čitamo, a na našu nesreću nikad i naučili.

Drug, predsednik, centarfor

Po završetku Drugog svetskog rata Skojevac Draško Popović bio je virtouz na terenu. Igrao je za prijedorski Radnički, znala ga je cela Krajina, pročulo se i dalje… Bio je ljubimac Đure Pucara Starog, takođe Krajišnika, komunističkog lidera BiH. Na Pucarev predlog izabran je za načelnika prijedorskog sreza, ali je i dalje fudbalske bravure izvodio u dresu Radničkog.

To je inspirisalo “Politikinog” novinara Gojka Banovića, i sam Krajišnik iz Malog Palančišta podno Kozare, inače biograf Petra Kočića i vrstan književnik, da napiše reportažu “Drug, predsednik, centarfor…” koja će, u drugom kontekstu, kasnije biti osnova za istoimeni igrani film tih pedesetih godina među najgledanijima u Jugoslaviji.

Popović iz Prijedora odlazi u Sarajevo gde izrasta u jednog od vodećih političara BiH. Bio je veoma uspešan predsednik FK Sarajevo i Fudbalskog saveza BiH, odakle je i došao na čelo FSJ. Posle je živeo kod kćerke Vesne u Beogradu, gde je i umro 25. aprila 2009. godine. Sahranjen je na sarajevskom gradskom gorblju “Bare”.

Draško Popović i Tomo Marić

Ista sudbina

Svi partijski krajiški kadrovi srpske nacionalnosti: Momir Kapor, Živko Babić, Mihajlo Đonović… koje je rat zatekao u Sarajevu, imali su sličnu sudbinu kao Draško Popović. U sveopštem šovinističkom ludilu, prvi su im leđa okrenuli dojučerašnji partijski saborci, muslimani, predvođeni Muhamedom Tunjom Filipovićem, koji su se okrenuli nacionalističkim strankama i zdušno ih podržavali. Doživljavali su sve i svašta, većina ih je bila u poodmaklim godinama života, mahom su umirali i sahranjeni u Sarajevu.

Duga je lista ljudi iz javnog života, književnika, muzičara, sportista…: Nele Karajlić, Emir Kusturica, Nenad i Vladimir Kecmanović, Nikola Koljević, Veljko Kojović, Žarko Varajić, Predrag Benaček… sa dubokim korjenima u životu olimpijskog grada, većina njih, napustili su ga, i za sva vremena.

Fazlagićevi duboki fudbalski koreni

Mirsad Fazlagić ostavio je, inače, dubok trag u jugoslovenskom fudbalu. Za sve selekcije Jugoslavije: omladinsku, mladu i A reprezentaciju odigrao je blizu 50 utakmica, samo za seniore trinaest i u svakoj od selekcija bio je kapiten, kao na završnici Prvenstva Evrope u Italiji kada su “plavi” bili vicešampioni, pobedivši u onom čuvenom susretu u Firenci aktuelnog prvaka sveta Englesku s 1:0, a u dve finalne utakmice protiv domaćina (1:1 i 0:2) poraženi od Italijana, uz obilatu pomoć o kojoj je brujao celi fudbalski svet, švajcarskog sudije Dinsta. Predvodio je šampionsku ekipu Sarajeva 1967. godine koja je postala prvak Jugoslavije.

Bio je uspešan i kao stručnjak, zajedno sa Mirkom Jozićem selektirao je i vodio reprezentaciju Jugoslavije koja je u Čileu 1987. godine postava omladinski prvak sveta, a mnogi od tih igrača: Jarni, Boban, Prosinečki, Mijatović, Šuker… kasnije igrali za najbolje svetske klubove: Real, Barselonu, Juventus, Milano… Zbog majstorstva, a i fizičkog igleda, Fazlagića su i u Evropi “Faketi sa Balkana”, aludirajući za jednog od najboljih bekova svijeta Italijana Đanija Faketija.

Nije mi krivo

Četiri godine, nakon utakmice u Splitu protiv Bugarske, Mladen Delić bio je gost na utakmici u Banjaluci između Jugoslavije i Austrije, kada je Ivica Osim stvarao reprezentaciju za Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine. Prepun Gradski stadion, gotovo 25.000 ljudi, čuvenog reportera dočekalo je ovacijama.

Ni tada nije moglo bez priče o uzviku “Ljudi, je li to moguće!” na meču protiv Bugara, rekao je:

-Kad je lopta došla do Zlatka Vujovića, pogledao sam štopericu ispred sebe, vreme ističe, poslednje sekunde, graja na sve strane, podignem glavu, vidim igrača u plavom dresu kako skače i lopta u mreži Bugarske. Sve se oko mene zatreslo, jednostavno mi je izletelo: “ljudi je li to moguće”, sad me to prati svugde i nije mi zbog toga krivo!

Ljubomir Radanović

Junak Ljubomir Radanović

Odigrao je za reprezentaciju Jugoslavije 34 utakmice, postigao je tri gola, ali onaj u Splitu učinio ga je slavnim. Igrao je za Lovćen, Partizan, Standard Lijež, Nicu i Belinconu.

Ostao je u fudbalu putem svoje firme koja se bavi organizacijom fudbalskih utakmica i uopšte sportskim menadžmentom. Rođen je 21. jula 1960. godine na Cetinju.

Sportski žurnal