Lako ćemo pod zemlju, svakome je raka jednaka, no kako ćemo međ oblake na kolenima?
Piše: Mihailo Medenica
Tragedija Srbinova jeste činjenica da slavu velikih predaka vazda meri jadom svojeg postojanja.
Fukara je uspela da nas ubedi kako je sve valjano u nama stradalo u davnim jurišima, i da ove stope što ih trošimo nisu ni primaći tragovima predaka, već, eto, tabanaju sramotu i nose žive a nežive koliko da traju danas, a sutra moramo zaslužiti…
Fukara je uspela jer smo joj dozvolii da uspe i tu jeste naš pad, no šta je pad do prilika da se pridignemo i jurnemo na svoje Kajmakčalane i solunska polja..?
Da, jesmo potomci slavnih predaka i – da, jesmo ih itekako dostojni!
Ne tvrdim to da bih slagao sebe, već što nikome više, nikada, ne smemo dozvoliti da nas laže a mi u laži da tumaramo za sobom, jer nije Srbin- Gospodnji samo zato što veruje u njega, no što Gospod veruje u Srbina, vazda!
Raskućiše nas, voljeni moji, tvrdeći da smo uljezi u domovima svojih prađedova, svojih slava, svoje kolevke i groba, a mi…
Dostojni svojih predaka zagledamo se među sobom ima li koga dostojnog svojih predaka…
Ništa bolji od nas nisu pregazili Cer, Kolubaru, Albaniju, Kajmakčalan, Solunski front…ali su znali da su potomci vitezov s Gazimestana, baš kao što su i oni znali da su žive zadužbine praotaca!
Znali su ono što smo fukari dozvolili da premetnu u šapat: nisu bolji od nas postradali da bismo se plašili života, već da se ne plašimo postradati kako bi ono najbolje od nas živelo doveka!
Ne mora se stradanje uvek platiti glavom. Umire se jedanput a postradati se može svakoga Božijeg dana za ono u šta veruješ, voliš, smeješ se, plačeš… i svakim stradanjem biti življi negoli dan pre…
Dozvolili smo fukari da žrtvu učine bespotrebnom, glupom, suludom, a šta je život do žrtva večita?!
Šta nas čini ljudima ako ne žrtva za čoveka?
Onoga kraj sebe koliko i onoga u sebi…
Zadnji je čas za ustanak!
Ne mora se ustajati smo na oružje, na noge pre svega!
Uspravi se, Srbine moj, imaš zbog koga i zbog čega!
Nisi poraz slavnih pobeda već pobeda slavne budućnosti!
Uspravi se, toliko duguješ sebi!
Uspravi se, pobogu, nek fukara baulja po blatu svojih stradanja, a ti, Srbine, živi dostojan blagoslova rođenjem ti datog, jer život nije moranje no htenje.
Svak umre, i tu je kraj, no ko svakoga dana barem po naprstak strada za čoveka u sebi i kraj sebe- tu je beskraj!
Slavimo dične pretke jer smo ih dostojni!
Na noge, Srbine, da zaćuti fukara!
Nije na solunskim poljima pala krv da napoji zemlju – već da napoji nebo!
Lako ćemo pod zemlju, svakome je raka jednaka, no kako ćemo međ oblake na kolenima?
Kleči, moj Srbine, samo kad se Gospodu moliš, a uspravi se da bi ti svaki dan bio vredan molitve.
Uspravi se, Srbine moj, neće te noge čekati doveka…
