Sinđelić dvadesetog veka – major Milan Tepić! Častan i hrabar komandant razneo je sebe u kasarni punoj oružja i municije u Bedeniku kraj Bjelovara 29. septembra 1991. godine, kako ona ne bi dospela u ruke Zbora hrvatske narodne garde, takozvanih Zengi. Magacin je bio pun – u njemu se nalazilo čak 170 tona eksploziva
Major Tepić nije imao dileme, održaće zakletvu koju je dao pre rata:
“Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško”.
O mučeničkoj smrti Majora Tepića zna se mnogo, ali ekipa Informera posetila je Kozarsku Dubicu i selo Komlene u kom je major Tepić odrastao, u želji da saznamo nešto više o njegovom životu. U porodičnoj kući Tepića nismo zatekli nikoga, ali smo u jednoj preko puta te, pronašli majorovog brata od ujaka Slavka Delića. Kaže, Milan i on bili su kao blizanci. Pristao je da nas primi u svoj dom i ispriča sve o Milanu:
– Rođeni smo gotovo u isto vreme. Zajedno smo proveli detinjstvo, dečačke i momačke dane. Zajedno smo išli u školu, zajedno smo sedeli u klupi. Milan je mnogo voleo da čita. Mislim da je pročitao na hiljade knjiga. Bio je pošten čovek. Kada da reč, morao je da je održi čak i ako je to bilo na njegovu štetu. Zbog svoje reči je i stradao – kazao nam je Delić sa setom u glasu.
Aleksandar Jovanović Cile
Pokušao je da nam dočara kako je njegov brat živeo:
– Odrastao je u siromašnoj porodici, bila su to teška vremena. Ali bez obzira na sve bio je duševan čovek, nikoga nije mrzeo. On je imao prijatelja i među Muslimanima i među Hrvatima.
Tepić je među prvima naslutio da će se na prostoru bivše Jugoslavije zaratiti:
– Ovde se primetilo da se nešto kuva, da se sprema nevolja. Došao je pred sam rat i rekao mi je: “Slavko, neće biti dobro”. Nismo mu verovali, jer smo živeli u to vreme u bratstvu i jedinstvu i bilo nam je nezamislivo da se zarati. Milan je doveo ovde u selo suprugu i decu. Samo petnaestak dana pre njegove pogibije, tačnije 11. septembra, sedeo je ovde u mojoj kući i pitao sam ga: “Milane je l’ se ti vraćaš nazad”. On mi je rekao: “Dao sam zakletvu, vraćam se tamo gde mi je mesto”.
Aleksandar Jovanović Cile
Jedan od poslednjih razgovora major Tepić je imao sa svojim bratom:
– Čuli smo se i telefonom nekoliko dana pre tragedije. Rekao mi je tada da je situacija teška: “Šta misliš kako je kada ja moram da držim stražu. Dao sam svim vojnicima na volju da idu ako hoće. Otišli su svi Muslimani i Hrvati. Ostao je samo jedan deo vojnika, uglavnom Srbi”. Pitao sam ga hoće li da se vrati, jer su mu ovde žena i deca. Odgovorio mi je: “Ne, ja se ne vraćam! Ako treba ja ću ovo dići u vazduh.” On je to najavio, pre nego što je uradio. Nikoga nije mrzeo, ali smo od malena slušali priče naših starih koji su bili ili su imali nekog ko je bio u Jasenovcu. Zbog toga mi je rekao: “Ne mogu da dozvolim da nam se dogodi ono što nam se dogodilo tokom Drugog svetskog rata.
Da je Milan stradao njegova porodica je saznala iz medija.
– Javili su na radiju da je dignuto u vazduh skladište u Bjelovaru. Ujak je odmah znao: “To je sigurno Milan uradio”. Ujna nije znala odmah. Prošao sam pored njihove kući i video sam je kako širi veš. Došli su iz Vojnog odseka da joj kažu. Bilo je jako teško gledati nju, Dragicu Milanovu suprugu i decu Aleksandra i Tanju. Najteže mi je bilo kada sam gledao decu kako pište, plaču. Bili su baš mali.
Aleksandar Jovanović Cile
Voleo bih barem jedna Milanova koščica bude u njegovom grobu
Slavko kaže da porodicu najviše boli što general Tepić nikada nije sahranjen.
– Nikada nisu pronađeni posmrtni ostaci mog Milana. Voleo bih da ima barem jedna koščica u tom njegovom grobu. Mi smo obavili sahranu bez tela. Išao sam na čelu te povorke, nosio sam njegovu sliku. Navodno u Zagrebu postoje posmrtni ostaci, ali do današnjih dana mi ništa zvanično nismo saznali.
