Pobedom nad razumnim profesorom Momirom Bulatovićem započela je sumorna epohe vladavine Mila Đukanovića, obeležena raznim aferama, ubistvima, prebijanjem i likvidacijama novinara, vladavinom terora, krvavim – Kolumbijskim obračunima narko klanova…
Piše: Mišo Vujović
I pored intenzivne medijske hajke i kontinuirane demonizacije od strane bivšeg kriminalnog režima, Srpska pravoslavna crkva uživa najveći ugled kod građana Crne Gore.
I raspolućeni DPS nakon sukoba između počivšeg Momira Bulatovića i još aktuelnog predsednika Đukanovića, tražio je podršku Mitropolije crnogorsko primorske da bi pobedio suparnički SNP. Đukanović, deklarisani ateista i bezbožnik, preko noći je uprepodobio svoj odnos prema crkvi, smerno pristupajući ćivotu Svetog Petra Cetinjskog sa željom da ga blagoslovi sveta desnica mitropolita Amfilohija.
Celivajući krst, Đukanović je rekao da je svestan značaja i uloge Mitropolije crnogorsko primorske u istoriji stvaranja Crne Gore. To istorisko “prosvetljenje” Mila Đukanovića, bila je još jedna u nizu njegovih obmana. To licemerno rukoljublje označava početak njegove apsolutne moći. To moralno metanije ( duboki naklon u molitvi) snishodljivog gubitnika biće zabeleženo kao rađanje duge tamne noći Crne Gore.
Pobedom nad razumnim profesorom Momirom Bulatovićem započela je sumorna epohe vladavine Mila Đukanovića, obeležena raznim aferama, ubistvima, prebijanjem i likvidacijama novinara, vladavinom terora, krvavim – Kolumbijskim obračunima narko klanova…
Borba za naklonost crkve traje i danas naročito predizbornom periodu i nije izostala ni uoči lokalnih izbora u Nikšiću.
Ugledni kolumnista ovog portala, Jovan Lakićević, zapaža da fotografija vladike Joanikija uoči izbora u Nikšiću, između premijera Krivokapića i predsednika parlamenta Bečića, nije bila bez uticaja na konačan rezultat izbora.
“Vladika Joanikije je podržao Bečića i Krivokapića”, rekao mi je prijatelj iz Demokratskog fronta.
“Kako?”, pitam iznenađeno.
“Primio ih, zajedno sa nosiocem liste
“Mir je naša nacija” Momom Koprivicom, na dan izborne tišine u Nikšiću“.
“Zar je mogao da zatvori vrata predsedniku parlamenta i premijeru, zaboravljaš da je primio i lidere DF-a te da se fotografisao kod srpskih birača, sa ne baš popularnim Medojevićem”, uzvraćam dok mi se ređaju scene, jedne slične izborne manipulacije, s’ kraja“ devedesetih.
Čekao sam jednog četvrtka krajem novembra, daleke, 1997. godine. na surčinskom aerodromu, da sleti avion iz Soluna.
Izlaze putnici, hol se prazni, taksisti galame loveći dobro platežne mušterije, pored nezaintrrsovane policije. Aerodromski taksisti su poseban vid dobrodošlice za putnike u Beogradskoj vazdušnoj luci. Vreme promiče, monah Mitrofan Hilandarac se ne pojavljuje. Pokušavam da proverim da li je dostupan, čuli smo se uoči poletanja iz Soluna.
Nakon sata, stiže obaveštenje sekretarice generalnog direktora Diposa, da je ovaj mudri i odmereni monah Hilanadrski, sa VIP ulaza aerodroma odvezen na sednici Odbora za obeležavanje 800 godina manastira Hilandar, te da mi je poručio da, oko pola četiri, dođem u diplomatsku koloniju. U povratku razmišljam o motivu tako ekspednog dočeka i odlaska automobilom pod pratnjom. Stižem u dogovoreno vreme, nestrpljiv da saznam razlog današnjeg “kidnapovanja” oca Mitrofana sa aerodroma.
Pozdravljamo se on se izvinjava uz opasku da je pod pratnjom osoblja izveden iz aviona do automobila.
“Znaš gde sam bio?”, pita mešavinom zbunjenosti i čuđenja.
“Odvezli su me sa aerodroma direktno kod gospodina Milošivića”, nastavlja.
“Sa kim?”, pitam začuđeno, naslućujući šta se dogodilo i zašto sam zaobiđen.
Sproveli su ga u epicentar izborne trke za predsednika Srbije. Direktor Diposa, kum socijalističkog kandidata za predsednika Srbije, rukovodio je građevinskom obnovom Hilandara, raspolagao ogromnim budžetom.
“Podržali ste Milutinovića, u trci za predsednika”, govorim nervozno.
“Kako?”, uvlači glavu u ramena, šireći ruke. “Mislim da ste već postali glavna medijska zvezda”, kažem tražeći pogledom daljinski upravljač za te-ve.
“I mene je iznenadilo veliko prisustvo novinara i snimatelja. Mislio sam da su zbog nekog važnijeg pozvani”, gotovo pravdajući se reče otac Mitrofan.
“Danas ste vi bili važni. Sada ćete videti, na BK TV za koji minut kreću vesti”, uzvraćam ustajući da nađem daljinac.
Udarna vest je sledeća:
“Danas je prvi epitrop manastira Hilandar, otac Mitrofan, predsedniku Savezne Republike Jugoslavije, Slobodanu Miloševiću povodom obeležavanja jubileja 800 godina nastanka ovog srpskog manastira na Svetoj Gori, u prisustvu Milana Milutinovića, uručio jubilarni zlatnik Hilandara”.
U večernjim časovima na svim televizijama otac Mitrofan i zlatnik činili su glavnu vest.
Sledećeg dana naslovne strane objavljuju najave sa fotografijama Hilandarca -antikomuniste sa predsednikom SRJ i budućim predsednikom Srbije.
Bratstvo manastira se ograđuje od tog “samovoljnog” čina svoga sabrata. “Nadamo se da taj nerazumni postupak našeg sabrata, neće pomoći bezbožničkim komunističkim vlastima, da još jednom obmanu pravoslavni srpski narod”, stajalo je u saopštenju.
U crkvenim krugovima kreće hajka na Mitrofana. Provokativni naslovi kao i osude pojedinih episkopa, onespokojavaju ovog razboritog monaha, veterana iz Drugog svetskog rata. Pismo vladike Atanasija Jevtića, upravi i monasima Hilandara, izaziva kratkotrajni raskol u manastirskom bratstvu.
Miloševićev “desant na Hilandar“ početkom devedesetih ostavio je mučan utisak kod hilandarskih crnorizaca.
Emigrantska štampa od Birmingema, do Čikaga i Toronta osula je paljbu po ovom uglednom Svetogorcu.
Bolele su ga osude ratnih drugova, najviše Bore Karapandžića i Marka Markovića.
Otac Radovan Bigović je nakon istupa vladike Atanasija, u
“Blicu”, objavio članak o davanju, pitajući se može li se čovek osuditi za najvelikodušniji gest – davanja.
Vladika Atanasije Jevtić uzvraća paljbom:
„Da li treba nagraditi one koji teroristima na Kosovu i Metohiji daju oružje da ubijaju Srbe? I to je davanje“, poručuje Atanasije. Tenzije rastu, Jovan Plamenac, tada upravnik Hilandarskog misionarskog centra u Baru, odlazi kod mitropolita Amfilohija da mu objasni novonastalu situaciju kao i potrebu gašenja “požara” u Hilandaru. Odlučio sam da otputujem u manastir Tvrdoš, kod vladike Atanasija.
“Što braniš Ljotićevce?”, napada me čim sam saopštio razlog posete.
Taktiku znam, prvih desetak minuta ide rafalna vatra. Čovek raskošne pameti i prebogate narativnosti teško je obuzdavao svoj temperament, koji je širina njegove duše utapala pastirskom toplinom i brzim pokajanjem.
Nakon prve bujice, objasnio sam mu da starac Mitrofan nije poklonio Hilanadrski već zlatnik Odbora za obeležavanje jubileja 800 godina manastira. Tasa, kako smo zvali vladiku Atanasija, nakon duge tirade, ipak me je saslušao i na kraju pristao da napiše pismo pomirenja hilandarcima. Uspeo je da nađe ubedljive reči, prihvatljive mladim pobunjenim monasima. Razlog nezadovoljstva bratstva je bila upravo manipulacija da je zlatnik manastirski, te da Sabor staraca ( Uprava manastira) niko nije konsultovao. Zlatnik je izliven u Kovnici novca po nalogu državno- crkvenog Odbora za obelezavanje osam vekova Hilandara.
“Ja sam u torbi imao nekoliko primeraka tek štampane knjige “Ikone manastira Hilandara” , izvadio sam primerak da uručim Miloševiću. Ne ide se kod predsedika praznih ruku. Kada smo stigli na stočić pored moje stolice stavio sam knjigu, u nekom trenutku mi je gospodin Milutinović tutnuo u ruke zlatnik uz molbu da uz knjigu uručim i zlatnik”, pravdao se zbunjeno starac Mitrofan.
