Vi, Bošnjaci (kako sebe bezvezno volite da titularite) i Hrvati govorite o genocidu a do poslednjeg čoveka u sebi ste ubili!
Piše: Mihailo Medenica
Kao mlađi i naprasitiji ljutio sam se koliko ne umemo da mrzimo.
Ne gole mržnje radi, verovao sam da bi nas mržnja sačuvala od mnogih zla koja su zadesila moj divni srpski rod, no godinama je utihnuo taj jed u meni i shvatio sam da se u mržnji dokazuju narodi koji to nisu, koji svakog jutra moraju iznova sebe- sebi dokazati i svaku noć probdeti u strahu hoće li osvanuti ako im se slučajno omakne da ne mrze..?
Srbin jednostavno ne mrzi!
Svakakav je, satkan od planine vrlina i mora mana, ali ne mrzi, zato i jeste Srbin!
Rekoh, u mržnji se dokazuju narodi koji to nisu, neljudi koji i ne žale za tim da budu ljudi, koji ne žele da budu ljudi jer čovek nosi svoj krst a nečovek- leš čoveka na plećima, poznajući sebe jedino po grobovima stradalnika…
Zaludu vam Inckova laž premetnuta u zakon, doveka će biti laž, zakone pišu (ne)ljudi a istinu ispisuje slava i stradanje naroda.
Slava u pravedništvu i pravedničko stradanje, no šta o tome znate vi koji sejete i žanjete na kostima roda mog?!
Vi koji krvave ruke iznova umivate krvavom vodom…
Vi koji ne sečete šume već vešala..?
Vi koji ne orete njive no grobove..?
Vi kojima se Srbin vazda trkom odazivao na mobe a vi u manitom trku požurili da đavo ne čeka, da gde Srbin ne prelomi pogaču pre nego što mu prelomite vrat…
Temelji vaših kuća su ognjišta roda mojega…
Vaša svečana ruha su crnine naših majki…
Sve što ste spevali oteli ste od suza detinjih…
Što su vam žalnije pesme to ih je više krvavih kolevki Srpčadi ustrofilo…
Genocid, velite?!
Vi, Bošnjaci (kako sebe bezvezno volite da titularite) i Hrvati govorite o genocidu a do poslednjeg čoveka u sebi ste ubili!
Kada se đavo zamorio i vi ste neumorno nastavili da sejete Srblje kako bi vazda žnjeli mržnju, jer šta ste bez nje?!
Narodi?!
Narodi su oni što najbolje od predaka čuvaju za potomke, a najbolje od vas su: Jasenovac, Jastrebarsko, Jadovno, Gradiška, Prebilovci, Glina…Sarajevo, Mostar, Tuzla, Zalazje, Sase, Kravica, Bratunac, Velika…silosi, jame, vrtače, šikare, crkvišta, šume olistale povešanim Srbljem…
Da mi je na imanju jedna kost mučenika, pravednika, nevinoga- travku po travku bih spalio proklete livade, paklu bih ostavio da kosi i đene, a vi?!
Jame, vrtače, jame, vrtače, jame…to su vam međaši, to vam je letina, kostiju su vam puni ambari, kose vam se lome o kosti, grabuljate lobanje, oči đenete na naviljke, ložite vešala, rekoh…
Genocid?! Ne sme se poreći?!
Voleo bih da znate kako je divno biti Srbin!
Svaki je korak danom sve teži, no što je teži to dublji trag ostavi, a šta za vama ostaje do krvave ruke da ih doveka perete u krvavoj vodi..?
Cvetovi mojih livada ne mirišu truležom trupla…
O genocidu govore narodi logora i lomača, biće da tu logori i lomače govore o narodima koji to nisu!
Kao mlađi i naprasitiji ljutio sam se koliko ne umemo da mrzimo, no, Bogu hvala, shvatiš da je to međa što nas razdvaja.
Srbin pati ali ne mrzi, vi mrzite u patnji što se svakoga jutra morate sebi samima dokazati da postojite!
Srbin se ogleda u obrazu, u vekovima minulim i budućim a vi…vi u grobovima mučenika roda mog.
Divno je postradati ne umeći da mrziš- strašno je mrzeti zato što ne možeš pravednički da postradaš…
Kako postradati kada ni postojao nisi?
Kako postojati kada su ti u liniji života vazda brzaci krvi roda mog…
