“Ne, ne dam ti svoju igračku! Ne, ne želim da jedem povrće.” Mala deca govore “ne“ bez ustručavanja ali na putu odrastanja, gubimo ovu sposobnost, a čak i kada kažemo to famozno “ne”, ono uglavnom bude nekako stidljivo, tako da ga drugi ne shvataju ozbiljno.
Kako rastemo, raste i broj ponovljenih “da” stvarima čiji deo zapravo i ne želimo da budemo, uslugama koje nismo spremni da učinimo, ljudima sa kojima nam se ne viđa, poslu koju suštinski ne volimo.
ZBOG ČEGA NE UMEMO DA KAŽEMO “NE”
Odakle dolazi ta nemogućnost da se nešto odbije? Teško prevaljivanje reči “ne” preko usta dolazi iz naše potrebe da ugodimo drugima, a ona obično vuče korene još iz detinjstva.
Roditelji ponekad nesvesno utiču na razvoj ove osobine kod svoje dece. Evo nekoliko scenarija koji izazivaju želju da se pod svaku cenu dopadnete drugima.
Prestroga pravila u kući.
Ukoliko dete dobija pažnju i nagradu samo kada ispuni zadatak koji je postavio roditelj, a ako ne uspe, biva kažnjeno i vidi razočarenje kod svojih roditelja.
Roditelji koji su nedosledni u interakciji sa detetom – ponašaju se meko i blagonaklono, a onda postaju strogi i agresivni. Dete razvija poslušnost kako bi izbeglo rizik da bude kažnjeno ili se osećalo odbijeno.
Odrasli ne obraćaju pažnju na dete, usled sopstvenih ili problema u međusobnom odnosu, a pored toga su često pod stresom. U takvim slučajevima, dete uči da se prilagođava potrebama roditelja, umesto da bude još jedan uzrok stresa.
Roditelji projektuju nerešene probleme sa svojim roditeljima na decu.
Roditelji, usled manjka ljubavi prema sebi samima, stavljaju na svoju decu preveliku odgovornost da taj manjak nadoknade time što će dete svojim ponašanjem “učiniti da se roditelj oseća dobro”, piše Buro.
Postoje i drugi razlozi: kulturni, verski ili ekonomski, povezani sa činjenicom da primećuje kako su mama i tata prinuđeni da se prilagode nadređenima kako bi zaradili novac.
KOJE SU POSLEDICE TOGA ŠTO OSOBA NE UME DA KAŽE “NE”
Odnosi koje gradite neće biti ni najmanje zabavni. Ako se oko svega slažete sa partnerom, to znači da ste vi zadovoljni samo kada je druga strana zadovoljna. Ali. Ukoliko vam nešto duži vremenski period nije po volji, nezadovoljstvo sobom i osobom zbog koje to radite će samo rasti. Rezultat ovoga je agresivno ponašanje prema voljenoj osobi, zbog činjenice da se zapravo slažete oko svega protiv svoje volje. Izlaz iz takve situacije jeste iskren razgovor o sopstvenim osećanjima, promeni, zahtevu ili planovima.
Još jedna posledica potrebe da uvek kažete “da” mogu biti napadi panike. Stvari koje radimo zato što ih ne možemo odbiti, otuđuju nas od stvari koje želimo da učinimo za sebe. Što smo dalje od sopstvenih potreba, to nas sve više hvata panika zbog nedostatka vremena za rešavanje sopstvenih problema.
Kada pristanemo da trošimo svoje resurse isključivo na potrebe drugih, doživljavamo stres. Iako čineći dobro drugima dobijamo priznanje i zahvalnost, zapravo, što više vremena provedemo posvećeno isključivo drugima, manje nam ostaje za nas same i za ono u čemu uživamo. Ubrzo se “običan” stres pretvara u hroničan.
Treba biti krajnje obazriv jer je ovo je direktan put u depresiju. Na kraju krajeva, ako stalno odgovarate na zahteve drugih, vaši samosvest i samopoštovanje se smanjuju. Tokom dužeg vremenskog perioda sve ovo dovodi do depresivnih stanja, stoga je važno obratiti pažnju na sopstvene želje.
ŠTA ZNAČI “UMETI REĆI”NE””
Odbijanjem da učinite nešto drugima šaljete poruku o sopstvenoj sposobnosti da napravite izbor i da jasno definišete svoje granice. Dakle, sasvim je razumno reći „ne“ zahtevu za potpisivanje dokumenta za koji ćete morati da odgovarate; odbiti da se pridružite organizaciji čiji se interesi ne podudaraju sa vašim. „Hvala, ali ne“ je legitiman odgovor na poziv na događaj koji remeti vaše planove.
Veruje se da ljudi snažnije i nepovoljnije reaguju na negativan nego na pozitivan odgovor. Drugim rečima, odbijanjem potencijalno ugrožavamo odnos sa drugima ili se upuštamo u konfliktnu situaciju. Na primer, ako prijatelj traži da pozajmi vaš bicikl, a vi odbijete, on se može osetiti uvređeno, ili ako je prijateljica ispekla pitu, a vi odbijate da je probate zbog dijete – biće uznemirena. Naravno, u takvim trenucima želite da podilazite protiv svojih želja. Ne činite to, bez obzira koliko je teško. Zapamtite, odbijanje stvari koje vam ne odgovaraju jeste održavanje granica i briga o sebi.
KAKO DA NAUČITE DA KAŽETE “NE”
Kako biste zvučali ubedljivije ali i olakšali sebi da nešto odbijete, odgovorite sebi na sledeća pitanja:
Da li trenutno imam vremena, energije, novca da ispunim ovaj zahtev?
Da li želim da uradim ono što se od mene traži?
Da li će obavljanje ove akcije doprineti mom životu na smislen i važan način mom životu?
Da li je ono što se od mene traži da uradim u skladu sa onim što mislim da je ispravno? Da li kršim svoje principe time što pristajem da ispunim tuđ zahtev?
Da li govorim “da” samo zato što se plašim da kažem “ne”?
Ako vaš odgovor na bilo koje od ovih pitanja sugeriše da bi trebalo da odustanete, postupite u skladu s tim. Ne zaboravite da postoji mnogo nežnih, bezazlenih načina da se nešto odbije.
“Hvala, ali ovo nije za mene.”
“Hvala, ali nažalost ne mogu ovo da uradim.”
“Ovo je sjajna ponuda, ali već sam zauzet/a tog dana. Možda drugi put.”
“Nažalost, sada neću moći da uradim ono što tražite. Možemo se kasnije dogovoriti.”
“Izvini, već imam druge planove.”
“Čini mi se da nisam najbolja osoba za ovaj zadatak.”
“Žao mi je, ne mogu da vam pomognem, ali verujem da ćete se snaći/uspeti i bez moje pomoći.”
Ako vam je i dalje teško da odbijate druge, napišite sebi negde ove rečenice i vežbajte da ih izgovarate češće.
