Otišao je kako je i živeo, nasmejane duše, na oblake iznad svoje Kozare
SLAVKO BASARA
Otišao je, zauvek, Živko Radišić. U 85. godini napustio nas je lav sporta i laf života, bez pozdrava. Ćutke i u svom stilu nenametljivosti, skromnosti i prostodušnosti. Ne samo poznanike, bivše saradnike, povremene “protivnike”… nego i nas komšije sa obronaka Kozare, iz Malog i Velikog Palančišta, na kojima je provodio penzionerske dane sa suprugom Sekom.
Pre samo nekoliko dana haspitalizovan je u UKC Republike Srpske u Banjaluci zbog preloma kuka, a u nedelju, 5. septembra Potkozarjem i Krajinom odjeknula je tužna vest – nema više našeg Žiće, kako smo ga odmila zvali. Jedno vreme bili smo komšije i u banjalučkom naselju Borik, u ulici Rade Vranešević, u kojoj Radišići imaju porodični stan. Znao je da ceni sve oko sebe, bez obzira što mu, posao kojim se bavio, nije davao potrebu za tim. Zato mnogi od nas danas kažu: “voleo bih da budem upamćen kao Živko Radišić po malim rečima, a velikim delima!”
Žitije Živka Radišića ne mogu da se smeste na jednu ili dve stranice “A4” formata jer je bilo satkano od mnogo odgovornih društveno-političkih, sportskih i ljudskih funkcija i uloga, a sada, kada na sav taj svoj pređeni put gleda, odzgo sa oblaka iznad legendarne Kozare, u društvu anđela, može da bude i zadovoljan i ponosan svojom misijom koju mu je Svevišnji podario, i u čiji zagrljaj je otplovio.
Ujutro kad ustaneš, prvo pogledaj u komšiju, pa u Boga na nebu, oni su ti najbliži. U ovoj rečenici koju je naš narod prenosio vekovima s kolena na koleno ima toliko smisla i mudrosti, mnogo toga i govori, i pokazuje, i oslikava!
Sastanci sa borcem “za ljudske vrednosti” u prostorijama Rukometnog kluba Borac čiji je predsednik bio u najsjajnijim danima, 1976. godine kada su crveno-plavi bili šampioni Evrope, bili su rutina.
Elam, Živko Radišić je, krajem vrelog jula 2002. godine u kancelarije koje je kao srpski član Predsedništva BiH imao u nekadašnjoj zgradi komande garnizona, a tada sedištu Vlade Republike Srpske, odmah uz Dom vojske (danas Narodna Skupština Republike Srpske), pozvao predstavnike šest fudbalskih klubova srpskog entiteta kojima je pripala čast da prvi zaigraju u ujedinjenoj Premijer ligi BiH: banjalučkog Borca, trebinjskog Leotara, Mladosti iz Gacka, Glasinca iz Sokoca, gradiške Kozare i Rudara iz Ugljevika. Patriotski, kao čovek velikog iskustva i autoriteta, zamolio je sve njih, od Krajine, preko Romanije i Majevice, do Hercegovine:
-Molim vas da čuvate i pazite jedni druge, da budete jedno, da ne dozvolite da vas neko obmane ili ne daj Bože zavadi. Vas je samo šest, a iz Federacije BiH dolazi 14 klubova, dakle njih je više nego duplo. Vodite računa da nas je svake godine sve više u ovoj zajedničkoj ligi, jer samo masovnošću i jedinstvom možemo da se sačuvamo i pokažemo snagu pred vremena velikih iskušenja koja nas čekaju.
Svi predstavnici klubova prisutni na tom sastanku klimali su glavom u znak razumevanja upućene poruke od strane srpskog političara na najvećoj funkciji u “Dejtonskoj zemlji”, poneki su se javili i za reč, pričajući o svom patriotizmu. Te premijerne sezone 2002/03. Leotar je bio šampion, ali su trebinjske komšije iz Gacka ispale (nikad se više nisu ni vratile), dok je Glasinac kontroverznim porazom u Sokocu od Brotnja iz Čitluka direktno uticao na ispadanje Kozare! Godinu dana kasnije Sokočani su sa Čitlučanima ispali i nikada više nisu bili premijerligaši.
Taj usud nejedinstva prati nas i danas, kao uklete, ne samo u fudbalu, već i u svim sferema sve težeg i komplikovanijeg života, zasnovanog na iskrivljenim vrednostima i nelogičnim normama koje granice nemaju.
Potsetio sam na taj sastanak Živka Radišića 5. septembra 2015. godine prilikom susreta u motelu “Atlantis” na Svalama, predgrađu Prijedora iz pravca Banjaluke. Tačnije, moja supruga Bojana i ja smo sedeli za istim stolom sa Radišićima na svadbenom veselju Tanje Mijić i Nikole Rajilića. Bio je to dan kada je njegov Borac, Rukometni klub, igrao polufinalni duel kvalifikacionog turnira za plasman u Ligu šampiona protiv austrijskog Alple Harda čiji je domaćin bio banjalučki “Borik”.
Svaka dva-tri minuta Živko me je, ne osvrćući se na muziku i veselje, pitao: “Basara, koji je rezultat?” Izveštavao sam ga redovno, a utakmica je bila toliko uzbudljiva i neizvesna, igrana na produžetke, da smo nas dvojica, na osnovu “lajvskora”, atmosferu iz banjalučkog “Borika” uspeli da prenesemo i u prijedorski “Atlantis”. Na kraju Austrijanci su slavili rezultatom 35:33, a Borac je na kraju bio četvrti, nije uspeo čak, ni kao domaćin, da se domogne trećeg mesta, koje je vodilo u utešno evropsko takmičenje.
-Pre dobijanja domaćinstva jednog ovakvog turnira stvaraju se preduslovi i obezbeđuju predispozicije za uspeh, a ne trči se uprazno. Vreme šampionskog Borca je tačno određivalo šta se hoće i šta se može, koliko čega treba. Biti domaćin, a ispasti mogu samo da naprave gubitnici – rekao je tada, apsolutno kompetentni, Živko Radišić, koji je tačno šest godina od tog našeg susreta, 5. septembra 2021. godine preminuo, na 29. rođendan Fudbalskog saveza Republike Srpske.
Dve godine kasnije majka Vinka me je zamolila da Žićinom rođaku Luki Rajiliću, komšiji porodice Basara u Malom Palančištu pomognem jer treba da odemo do Živka Radišića i da mu odvezemo i ugradimo šporet na drva. Prošli smo kroz šor, kraj vikendice Marka Pavića, tada gradonačelnika Prijedora, koji nas je pozdravio mahanjem, svraćao na kafu i razgovor, jer je već bio obavešten šta komšo Luka i ja radimo.
-Poštovanje gospodine Živko, jeste li dobro? – rukovao sam se sa Radišićem, a on mi, kao “iz topa”, sa osmehom na licu, odgovara:
-Pobogu sinko, ja sam drug Živko, i što bih bio dobro, kada mogu da budem odlično?!
Ovaj odgovor je najbolje oslikao njegov pozitivni i vedar duh, iako je tada imao punih osam decenija života. Tako je i otišao, sa nasmejanom dušom i njegov put, bio ovde na zemlji, ili gore u vasioni je nagrađen večnom svetlošću. Živko Radišić nije imao avione, kamione i vile, ali je bio bogat čovek, pun čovekoljublja i skromnosti. Takvog ćemo ga pamtiti.
Zbogom komšija Žića, ljudino i patrioto, Živko Radišiću. Laka ti crna zemlja, neka ti je slava i veliko hvala što si bio naš savremenik i svetionik na koji smo ponosni, kako mi u tvom Potkozarju, tako i svi u Republici Srpskoj!
Biografija
Živko Radišić je rođen Prijedoru 15. avgusta 1937. godine, a diplomirao je 1964. na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Jedno vrijeme je bio na čelu Socijalističke partije Republike Srpske, dok je funkciju gradonačelnika Banjaluke obavljao od 1977. do 1982. godine.
Radišić je za vreme velikog zemljotresa u Banjaluci 1969. godine bio u vrhu banjalučke gradske vlasti, te neposredno zadužen za saniranje posledica. Godinama nakon potresa je i kao načelnik nadgledao obnovu i kumovao otvaranju nekih novih objekata, poput Banjalučkog univerziteta, bolničkog centra na Paprikovcu i nekoliko klinika i odelenja, među kojima su bili i dečje i zarazno odeljenje.
Bio je srpski član i predsedavajući Predsedništva BiH iz Republike Srpske od 13. oktobra 1998. do juna 1999, kao i srpski član Predsedništva BiH u periodu od oktobra 2000. do juna 2002. Postao je senator Republike Srpske u drugom sazivu Senata 2009. godine. Obavljao je ulogu predsednika RK Borac u najsjajnijim danima istorije ovog kolektiva, kada je bio na krovu Evrope 1976. godine.
Milančić Miljević
U dijalogu 5. septembra 2015. godine, kada je saznao da sam iz Lušci-Palanke, podno Grmeča, Živko Radišić mi je ispričao anegdotu o Milančiću Miljeviću, narodnom heroju i oslobodiocu Banjaluke 1945. godine od ustaša:
-Šiptari su se 1981. godine pobunili na Kosovu, cela Jugoslavija se digla. Obavljao sam ulogu predsednika opštine Banjaluka, a Milančić Miljević je bio u to vreme, kao komandant odbrane grada, na godišnjem odmoru. Samo je meni ostavio broj telefona i adresu u Jelašinovcima, gde je boravio. Kada nas je ugledao pitao je drugovi: “je li toliko gusto da ste došli po mene?” Dobio je potvrdan odgovor, a onda se izgubio na nekoliko minuta, potom izašao iz kuće u uniformi, isukao sablju i uskliknuo: “Grmeč se na Kosovu brani, idemo!” Drugovali smo godinama, a pred smrt mi je rekao: “kada umrem sahranite me uspravno u rodnom selu, da branim moj Grmeč”. Nažalost, moj sinko, Grmeč više nije naš!
