U Prijedoru su mi se obradovali neki novi mladi ljudi, vidim im to u očima. I ja sam se obradovao, dabome, a kako i ne bih. Oni su me nakon šesnaest godina u ime Grada pozvali da dođem u svoj Prijedor, na svoju Kozaru, 17. i 18. septembra.
Samo da ostanu što duže takvi, jer politika kvari. Nadam se da su na Kolundžijinom i mom primeru mogli videti svu nemoć dnevne politike koja beslovesno hoće da sudi pesnicima, da ih zatre u zavičaju. U tzv. pandemijskim danima, našavši se konačno na “49. Književnim susretima na Kozari” u Prijedoru, u zavičaju, nastupio sam na Svečanoj akademiji u tamošnjem neobično lepom pozorištu zajedno sa osam pesnika i pesnikinja: Matija Bećković, Ljubivoje Ršumović, Đorđo Sladoje, Ranko Pavlović, Đorđe Nešić, Dejan Aleksić, Emsura Hamzić i Jana Aleksić.
Nastup u pozorištu
Na početku svečanosti dvojica mladih umetnika (jedan je, rekoše mi kasnije, sin moga druga Mladenka Sadžaka iz Prijedora), otpevaše nadahnuto, uz pijanino, pesmu Branka Radičevića koja započinje stihovima “Nikad nije vito tvoje telo/ mlada moja ruka obavila”. Pomislih da je to meni i Brankovom kolu u čast. (Ta pesma inače nema naslov, Branko ju je obeležio interpunkcijskim znakom – “?”.) Kasnije sam im prišao i čestitao, malo porazgovarao – o tome da na Brankove stihove postoji preko devedeset kompozicija, naročito za horove.
U prijedorskom pozorištu sedeli smo na sceni u grupama po troje. Nastupio sam drugi po redu, uzbuđeno, dabome, i pozdravio svoje Prijedorčane rekavši da nisam došao kao osvetnik, već – da oprostim i, eto, da se ne zaboravi.
Po protokolu govorili smo po dve pesme. Odlučio sam da kazujem one koje nose sliku i prizore, atmosferu i ambijent moga kućnog praga u Gomjenici, u Prijedoru i Potkozarju, u Krajini celoj. Napamet sam izgovorio pesmu “Nedelja”, posvećenu ocu i majci, očevom gizdanju pred odlazak u nečije svatove – da peva, i dobio snažan aplauz. Potom sam govorio deo poeme “Pokrivanje kuće”, što je tek izazvalo burne i duge aplauze.
Iskusniji pesnici znaju da kad govoriš dve pesme jednu iza druge, prva mora biti zaista dobra, najbolja, već proverena kod publike, da bi je ona (publika) i u novom, tamo negde, nastupu prihvatila i “overila” aplauzom što je i neka vrsta nagrade i podstreka za novi nastup uživo.
Većina pesnika na pomenutoj svečanosti, nažalost, nije dobila aplauz posle prve pesme, što mi je bilo žao i izazivalo neku vrstu nelagode. Ali, publika je publika, pogotovo prijedorska za koju kažu da je prava i “opasna” jer se iskalila i formirala na dosadašnjim brojnim književnim susretima ali i pozorišnim predstavama u čudesno skladnoj zgradi uglednog teatra u Prijedoru.
FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Nastupajući nekoji posle mene, moj dragi pesnički drug Đorđo Sladoje pre izgovaranja svojih stihova obratio se publici: “Nemojte se plašiti, neću gangati.” Poreklom iz Hercegovine, gde poput duvana zri vekovna pevanija – ganga, aludirao je na moje krajiško “ojkanje” s obzirom da sam kazujući deo iz poeme “Pokrivanje kuće” u par navrata autentično, i već uigrano u brojnim nastupima, zapevao potkozarske ojkače, što je neminovni deo složene strukture te poetsko-književne tvorevine. I, dogodilo se, eto, da mu možda baš zato prijedorska, moja zavičajna publika nije podarila aplauz posle prve pročitane pesme. I, nije mu bilo baš prijatno, videlo se.
Đorđo je veoma duhovit, i poznat po tome što ima melemne humorno-ironične opaske prilikom svojih nastupa i moderatorskih uloga, ali, eto, ovde u Prijedoru, uz moj povratak na Književne susrete na Kozari nakon šesnaest godina izgona, možda mu to i nije trebalo – bilo je kontraproduktivno. Ali, opraštam, ništa ne zameram – dogodi se to i iskusnima.
Kolundžijina golgota
A ojkaču i gangu, pa i bećarac, Hrvatska je upisala na liste Uneska kao svoju, ne srpsku, baštinu na mapi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Oni to urade časkom dok se mi nešto podbadamo i, kao, šalimo, iskosa se pogledajući, bratski. A nizašta. I niko mi od prisutnih pesnika ne reče: “Dobro došao, Nenade, u svoj zavičaj, evo i nas na tvom kućnom pragu, domaćine!”
Sećam se, dalje, i dublje, kako sam u ona gorka vremena podsećao Grad Prijedor i najširu javnost da je pesnik Dragan Kolundžija opevao Kozaru na vrhunski način, bolje od svih. I da je velika bruka što ga nema na Književnim susretima. Kao četvorogodišnje dete, doživeo je poharu na Kozari u hitlerovsko-pavelićevskoj ofanzivi na goloruki srpski narod. O, kako je nepravično i grubo, neljudski i primitivno bio odgurnut Kolundžija iz svoga zavičaja! Školski primer kratkovidosti lokalne vlasti.
Dragan je patio i bolovao što ga Prijedor ne zove na njegovu književnu Kozaru. Celu deceniju trajalo je to mučenje i ponižavanje uglednog srpskog pesnika. Nastavio sam da se borim i javno ukazujem na “slučaj Kolundžija”.
Rekoh, dobio sam nagradu “Skender Kulenović” 2005. godine, predsednik žirija Slobodan Rakitić. I to nešto nije odgovaralo bivšem gradonačelniku i njegovim poltronima i žbirima. Promenio se prema meni čitav krug mojih “odanih” Prijedorčana. Ne možeš u svom selu biti pop, to ti je. Čak me tada nisu ni obavestili iz Opštine da sam postao laureat, pa sam posle pročitane vesti u štampi, i dva dana njihovog ćutanja, trećeg nazvao opštinu – javio mi se lično gradonačelnik. Dobio sam neko neuverljivo, bezlično objašnjenje, bolje kazati dnevnopolitički pekmez razmazan po prstima onoga što govori u telefonsku slušalicu.
Na Mrakovici 2005. godine, na centralnom pesničkom nastupu na Kozari, prilikom svečanog mi uručenja nagrade iz ruku gradonačelnika Prijedora, Marka Pavića, pomenuo sam Kolundžiju i nepravdu koju zvanični Prijedor čini prema njemu. Zatim sam pročitao esej o Skenderu Kulenoviću i kazao deo poeme “Pokrivanje kuće”. Aplauzi su mi dali krila.
Pre izlaska Jelene Žigon na scenu, zamolio sam je da pročita Kolundžijinu pesmu “Na breg sam iz matere pao”. Malo se pribojavala, pitala me da li je to u redu, potvrdio sam da jeste, i ona je ipak pročitala. A posle mog i Jeleninog nastupa, tu pored nas, poznati pesnici, Draganovi i moji dugogodišnji pajtaši iz Beograda i Novog Sada, ćutali su poput “muklih raspuklina”, ni slovca podrške nama s Kozare, nama koji smo im ustvari domaćini. Isključujem zasad Brankovo kolo i njihova silna gostovanja kod mene, na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu. Šta li je to u čoveku da zbog nekakve sitne privilegije kukavički ćuti i beži od istine i pravde, od svog višedecenijskog prijašina?
U crvenoj sali
Na svečanom ručku na Mrakovici, bilo je to velim 2005. godine, na čistom kozarskom vazduhu sa mirisima jelika i borova, sedi dvadesetak ljudi. Naspram mene Marko Pavić. Ponovio sam da je nedopustivo da danas nema Dragana Kolundžije na Kozari, i da ga treba pozivati na manifestaciju svake godine. Time književna Kozara trebalo bi jasno da pokaže da nije tikva bez korena. Gradonačelnik Prijedora mi je prepotentno rekao da će on politički sprečiti Kolundžijin dolazak. Zatim je ustao i otišao na dogovoreni susret sa američkim ambasadorom.
(Pre osam dana, dok sam nastupao na Mrakovici, i opet pomenuo Kolundžiju, čuo sam iza leđa jednog estradnog pesnika kako glasno reče da je bio član žirija koji je Draganu dao “Književni vijenac Kozare”. Da, bio si u žiriju, samo što se to dogodilo nakon deset godina grubog eliminisanja Dragana Kolundžije sa književne manifestacije na Kozari. A zar, pesničino, za tih deset godina izgona Kolundžije iz zavičaja nije ti palo na pamet da priupitaš obožavanog gradonačenika Prijedora zašto nema Dragana na Književnim susretima na Kozari, a i mene s njim?)
A uveče, 2005. godine, kao laureat nastupio sam u punom Prijedorskom pozorištu, publika me srcem prihvatila. Govorio sam poemu “Pokrivanje kuće” koja slavi narodni običaj “pokrivanja novog šljemena”. Tu se živi punim plućima: eros postojanja u punoj sili lepote. Nakon pesničke promocije, domaćin me uputio na večeru sa četiri starije bibliotekarke u jedan restoran na obali Sane. Neprestano su pušile i duvale dim u kolutovima, a ja nepušač. Nakon skoro sat vremena, vidim da niko od desetak poznatih pesnika-učesnika ne dolazi u restoran, nema ni domaćina. Upitam šta se dešava, gde su učesnici Književnih susreta na Kozari, gde je domaćin? Dobih odgovor da su oni u čuvenoj Crvenoj sali u centru grada na večeri sa gradonačelnikom. Vodite me odmah tamo, rekoh zapanjen, ja – laureat.
FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Nenad Grujičić na Kozari sa svojim domaćinima iz Prijedora
Stigavši u Crvenu salu – za velikim stolom sa mnogo cveća kao u protokolima Severne Koreje, koliko hoćeš hrane i pića za izabrane goste, gradonačelnik i svi pesnici. I – Vera Crvenčanin Kulenović, Skenderova supruga, a pored nje prazna stolica: “Gde ste vi, Nenade, zašto nas ostavljate i zanemarujete?” Neko joj je bio rekao da sam otišao kod svoje rodbine u Gomjenicu, predgrađe Prijedora. Progutao sam knedlu i seo. Ona je dodala: “Skender bi se mnogo obradovao da je večeras čuo vašu poemu Pokrivanje kuće.” Hvala, pomislih, Skender je napisao čuvene poeme: “Stojanka majka Knežopoljka” i “Ševa”.
Celu deceniju, velim, Kolundžija nije pozivan na Kozaru. Za to vreme sam se i dalje oglašavao i tražio da Prijedor prestane sa ignorisanjem Kolundžije. I, onda je, kako to već u demonskoj prirodi politike biva, naprasno “ojužilo” u glavama prijedorske vlasti, i po njima, prilike su se tako udesile, da su 2011. godine odlučili, licemerno, da pozovu već bolesnog Dragana Kolundžiju i nagrade ga “Književnim vijencem Kozare”.
To je inače nagrada koja je 2001. godine veštački uvedena na Književne susrete na Kozari samo da bi se umanjio odjek povratka Skenderovog imena na Kozaru, oličenog u nazivu nagrade odranije. Književni susreti nisu trajali, niti je nagrada dodeljivana tokom rata devedesetih i pet godina potom. Za one koji ne znaju, u rodnom Skenderovom Bosanskom Petrovcu takođe postoji nagrada s njegovim imenom, ustanovljena posle ovog nesrećnog rata. Prijedor i Bosanski Petrovac udaljeni su 95 kilometara.
Početkom septembra 2011. godine, Kolundžija je nastupio na Stražilovu, na Brankovom kolu, a dva dana potom primio nagradu na Kozari. Na Stražilovu je uzbuđeno govorio o odlasku u Prijedor, rekao da će pomenuti svoju desetogodišnju patnju i mene koji sam ga javno branio. Koji dan potom preneo mi je Milenko Radivojac, tadašnji direktor Muzeja Kozare, da je Kolundžija, utišan i veoma smušen, nagradu primio iz ruku Marka Pavića na sceni pozorišta u Prijedoru. Ni reč nije rekao o svome stradanju i bolu. O meni, takođe, ništa. Gradonačelnik, stari udbaški lisac, obradio je pesnika pre uručenja nagrade – da ćuti. Ako bi neko za mene upitao u Opštini, zaposleni su stavljali prst na usta: Pssst, o tome se ovdje ne priča!
U Prijedor su potom već u zdravlju oronulog Kolundžiju zvali još koju godinu na Kozaru, sve do njegove smrti. Mene – ni pomislili, dabome. Napisao sam In memoriam u našem najstarijem dnevnom listu povodom odlaska Dragana Kolundžije čijih sam sedam pesama uvrstio u Antologiju srpske poezije (1847-2000). Pisao sam o njegovoj poeziji više puta, a jednu svoju knjigu ogleda i kritika otvorio esejem o Kolundžijinoj poeziji. Uključivao sam ga i u promocije novih izdanja knjige Ojkača. Ovaj pesnik imao je i tu zasluženu priliku da svečano otvori jedno od ranijih Brankovih kola, i bude naš dvostruki laureat.
Skenderov povratak
A ranije, 1978. godine, na Kozari susretnem Branka Ćopića, došao da, kao prvi laureat, primi nagradu sa imenom svoga ratnog druga-pesnika Skendera Kulenovića. Uzvukao Brančilo pantalone skroz do grudi, pa ih tu, visoko, kaišem pritegao. Ozbiljan u licu, skoro namrgođen. Brzo hoda, a ispred njega još brže domaćin Mladen Oljača kojem, kao sekretar Susreta, pomaže Muhidin Šarić, dobar pesnik za decu, srdačan prijatelj i uvek nasmejan. Meni za mesec dana izlazila prva knjiga pesama „Maternji jezik“ (KOS, edicija “Pegaz”) u Beogradu. Nisam nastupio, Oljača smatrao da sam premlad.
No, godine 1980. nađem se na Kozari, zvanično pozvan, već mi izašla druga knjiga u Beogradu, “Linije na dlanu”, u “Prosveti”. Te godine Jure Kaštelan dobitnik nagrade “Skender Kulenović”. Među gostima na večeri na Mrakovici: Miodrag Pavlović, Radovan Pavlovski (sa suprugom), Pero Zubac, Tito Bilopavlović, Boško Ivkov, Vićazoslav Hronjec… A pred nastup, da ne zaboravim, Mladen Oljača uzeo moj papir s pesmom koju želim da pročitam. Ne može, kaže komesarski, nećeš nastupiti. Pesma je počinjala stihom: “Ispitujem istorijski trač…”.
FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Nenad Grujičić
Nakon dvadeset godina nađem se na, posle rata, obnovljenim Književnim susretima na Kozari. Tu sam nastupio i na Mrakovici i u prijedorskom pozorištu. Godina je to milenijumska – 2000. Neki neobični pesnici i kritičari iz Srbije, vidi se po izrazima lica, i po onome što čitaju, da ne znaju gde se nalaze, Kozara im je potpuna nepoznanica. U pozorištu govorim pesmu “Kaca” – otac pravi to čudo ispod žalosne vrbe u Gomjenici, pažljivo me sluša Ljubomir Simović, tadašnji dobitnik nagrade “Kozara”, koja se samo tada tako zvala. Neko se te godine plašio prizvati Skenderovo ime pesničko, uz nagradu. A u publici, na sred prepune sale, sedi Dragan Kolundžija, dete ratne Kozare – ne nastupa, ne daju mu domaćini. O, Bože!
Već sledeće godine (2001) Prijedor formira petočlani žiri za vraćenu na Kozaru nagradu “Skender Kulenović” i – novoformirani “Književni vijenac Kozare” (svake treće godine za životno delo). U žiriju: Dejan Medaković (predsednik), Ranko Risojević, Novica Petković, Zorica Turjačanin i ja. Bila u žiri predložena i Svetlana Velmar Janković, ali je iz nekih razloga odbila. Uglavnom, na prvom sastanku u prostorijama SANU u Beogradu, gle, Medaković – dvostruki predsednik, drži u rukama faks-dopis banjalučke književnice Zorice Turjačanin (koja nije bila na sastanku) na kome se u vrhu vidi da je poslan iz Opštine Prijedor. Od nas se tražilo da Draganu Kolundžiji ne dodelimo “Književni vijenac Kozare”. Na taj zahtev, svi mi prisutni članovi žirija podneli smo ostavke.
A ovog 18. septembra 2021. godine, našli su se s vrha teksta pomenuti pesnici na Mrakovici, na 49. Književnim susretima na Kozari, na tradicionalnom “Poetskom času”, pod otvorenim nebom legendarne planine. Bio sam peti po redu, pročitao svoju novu poemu koja je iznenadila i uzbudila mnoge, a neke u publici obradovala. Nazdravlje!
FOTO: M. ILIĆ / RAS SRBIJA
Nenad Grujičić
*Svojevremeno, jedan bošnjački medij uradio je anketu “Deset najčuvenijih Prijedorčana”. Pored osmorice Bošnjaka, tu su se našla i dvojica Srba, Mladen Stojanović i Nenad Grujičić. Kad to čuo Markane Paviću, / on telale po svijetu šalje,/ poručuje Neđi Grujičiću,/ od Kozare da bude što dalje!
Nenad Grujičić
Šesnaest godina razapet na velikome drvenom krstu na Mrakovici na književnim susretima na Kozari
