Konferencija “Unitarizacija i islamizacija BiH – uzrok nove krize”
Ne postoji ni jedan dokument – od odluka Generalne skupštine UN, preko Rezolucija SBUN, niti međunarodnog ugovora u kojem piše da se osniva Savet za primenu mira u BiH. To uključuje i Dejtonski mirovni sporazum – nigde u njemu nije ugovoreno postojanje ovog saveta. On je, dakle, fantomska pojava
Taj savet se u Bonu sastao 1997. i usvojio svoje Bonske zaključke. U stavu 11.2, doslovno piše: Savet za primenu mira pozdravlja nameru OHR da iskoristi svoja krajnja ovlašćenja… putem donošenja obavezujućih odluka. Ovde je, na početku već, prekršen Član 2 Tačka 7 Povelje UN.
Taj neformalan i pravno nepostojeći skup ovlašćuje pojedinca da donosi obavezujuće odluke, sa važnošću na teritoriji jedne suverene države – čime se direktno krši suverenost članice UN. Bili su toga svesni pa su zato i napisali da „pozdravljaju nameru“, a ne da „ovlašćuju“
Visoki predstavnici su odmah počeli da nameću zakone. Prvi je bio Vestendorp 1997, sa zakonom o zastavi, grbu i himni. Potom i drugi. Išli su toliko daleko da su donosili okvirni zakon o privatizaciji državnih preduzeća i banaka u BiH, zakon o zabrani raspolaganja državnom imovinom, zakon o osnivanju granične službe BiH, zakon o sudu BiH, zakon o Tužilaštvu BiH…
SBUN je doneo 40 rezolucija o stanju u BiH. Ni u jednoj nije ovlastio visokog predstavnika da može da nameće zakone u BiH. Dakle, bez nikakvog osnova za to, visoki predstavnici su se bavili nametanjem, a onda je sve kulminiralo sa Inckovim zakonom. Šta je to značilo ? Da se budimo u državi u kojoj pojedinac može ujutru ustati i sam nametati zakone o svemu i svačemu! To je zato kriminal. Kriminal ohaerizma
OHAERIZAM je tehnologija vladanja koja je razvijena u BiH od Dejtonskog sporazuma do danas.
Svi visoki predstavnici, osim Karla Bilta, pozivali su se na Stav 11“ zaključaka iz decembra 1997. usvojenih u Bonu od Upravnog odbora za implementaciju mira u BiH. Prvo, taj savet je fantomska pojava u pravnom smislu jer nema uporište ni u međunarodnom pravnom poretku, a ni u unutrašnjem pravnom poretku BiH.
Ako se držimo vladavine prava, onda svako može da postoji i deluje samo na osnovu nekog ovlašćenja, samo ako je to ovlašćenje zapisano u validnom pravnom dokumentu.
Sa aspekta međunarodnog prava, ne postoji ni jedan takav dokument – od odluka Generalne skupštine UN, preko Rezolucija SBUN, niti međunarodnog ugovora u kojem piše da se osniva Savet za primenu mira u BiH.
To uključuje i Dejtonski mirovni sporazum – nigde u njemu nije ugovoreno postojanje ovog saveta. On je, dakle, fantomska pojava.
Njegovi članovi su određene države, na čelu sa SAD, Velikom Britanijom, Nemačkom – generički ću ih nazvati Zapadom, koji uključuje i Kanadu, zatim tu su Japan i Islamska konferencija i Turska.
Državama niko ne može da zabrani da se periodično sastaju, ali to okupljanje ne daje pravo članovima takvog tela da oni na bilo koji način određuju šta će se raditi u suverenoj članici UN. Niti oni mogu da kažu nekome da je visoki predstavnik i da ima ta i ta prava u BiH.
Ne mogu zato što oni ne postoje sa stanovišta međunarodnog prava, pa tako ne mogu ni da ovlašćuju druge da mogu nešto da rade na teritoriji suverene države – ma ko taj pojedinac bio.
U članu 2 tačka 7 Povelje UN piše: ništa u ovoj Povelji ne daje ovlašćenje UN da se mešaju u pitanja koja se po svojoj suštini nalaze u nadležnosti svake države, niti je organizacija ovlašćena da od članova zahteva da se takva pitanja rešavaju na osnovu ove Povelje.
Šta ovo znači?
Znači da prijemom države u članstvo u UN, ne samo što ta država, u ovom slučaju BiH, stiče pravo na poštovanje njenog teritorijalnog suvereniteta, nego i sve druge države, uključujući i UN, imaju obavezu da poštuju njen suverenitet na njenoj teritoriji.
Praktično primenjeno, to znači da je samo BiH ovlašćena (jer je samo tada suverena država) ako samo ona odlučuje o svim unutrašnjim pitanjima.
Ona to može odlučivati putem šefa države, putem egzekutive Vlade, i putem Parlamenta. Da li će to raditi u formi ukaza šefa države, ili uredbe kao podzakonskog propisa njene Vlade ili u formi zakona, to je stvar unutrašnjeg ustavnog uređenja te države. U to joj se niko ne sme mešati jer automatski krši Član 2Tačka 7 Povelje UN.
Primenjeno na teren BiH i potonje odluke Incka, to znači: da li će nešto na teritoriji države biti krivično delo ili neće biti krivično delo – ne može niko drugi da propiše osim parlamenta te države (BiH) – i to u formi zakona parlamenta te države. Jer, krivična dela se mogu propisivati samo zakonom, a zakon donosi samo parlament države.
To je azbuka prava.
Ali, ovi su se u Bonu sastali i 1997. usvojili bonske zaključke. U stavu 11.2, doslovno piše: Savet za primenu mira pozdravlja nameru OHR da iskoristi svoja krajnja ovlašćenja u vezi sa interpretacijom o civilnoj implementaciji Dejtonskog mirovnog sporazuma putem donošenja obavezujućih odluka.
Ovde je, na početku već, prekršen Član 2 Tačka 7 Povelje UN.
Oni kao neformalan skup pravno nepostojeći ovlašćuju pojedinca da donosi obavezujuće odluke, sa važnošću na teritoriji jedne suverene države – čime se direktno krši suverenost članice UN.
Kažu da „pozdravljaju nameru“. To znači da je visoki predstavnik sam imao nameru. Ne kažu „ovlašćujemo“. A onda priznaju da on ima samo pravo da interpretira – da tumači nešto što postoji i što je doneo neki postojeći ovlašćeni subjekt, a ne on (visoki predstavnik) koji vrši interpretaciju.
Nužno je razlikovati pravo na tumačenje od prava na stvaranje propisa. Prema tome – ako su rekli da su njegova krajnja ovlašćenja interpretacija (a to i jesu ovlašćenja OHR), onda ga ne možeš ovlastiti da donosi obavezujuće odluke! To je klasičan primer contraditio in adiecto, logičke protivrečnosti.
Ali, ona nije samo to nego je i kriminal, a temelji tog kriminala su položeni u ovoj tački bonskih zaključaka.
Na taj temelj će se nadograditi sav potonji materijal, uključujući i poslednji Inckov zakon o zabrani negiranja genocida.
Dalje, reč `odluka` ne znači zakon. Kad se nekome daju zakonodavna ovlašćenja, odna to mora biti tim rečima rečeno.
Odluka o čemu?
– O vremenu i mestu sastanka zajedničkih institucija BiH? To nije donošenje zakona.
-O privremenim merama? Pa, ni mera nije zakon.
Dalje kažu: „dok Predsedništvo i Savet ministara BiH ne usvoje odluku o tom pitanju“ .
Predsedništvo BiH, kao ni Savet ministara nema zakonodavnu nadležnost – donose odluke, a ne zakone.
Iz toga proizlazi da ne može visoki predstavnik nametati zakone.
A i kako će pojedinac u 21. veku u civilizovanoj državi i svetu nametati zakone?
Samo u apsolutnim monarhijama islamskog sveta, kao što je Saudijska Arabija, ili sultanat Bruneja, ustav predviđa da vladar, jedan čovek, donosi zakone. Svuda u demokratskom civilizovanom svetu zakone donosi samo parlament.
Ne može kancelar u Nemačkoj da donese zakon, ili predsednik SAD ili RF.
Sama jezička konstrukcija stava 11.2 bonskih zaključaka pokazuje da ni oni nisu rekli da daju visokom predstavniku pravo da on sam nameće zakone. Tu nigde nema reči zakon.
Zašto to nisu uradili? Zato što znaju za član 2 tačka 7, prema kojoj UN ne mogu da se mešaju u unutrašnja pitanja bilo koje države. Ako to pravo nema UN, onda nemaju ni članice UN (niti one koje nisu članice) koje se mogu sastati na nekom skupu.
Isto tako, ni te okupljene članice ne mogu ovlastiti ni jednog pojedinca da nameće zakone.
Znali su da nemaju pravo da to napišu, ali su podstaknuti kriminalnim miljeom iz kancelarije OHR, pokušali da doakaju i da drže stvar pod kontrolom – pa su upotrebili ovu terminologiju misleći da će se ovo ekstenzivno tumačiti tako da reč `odluka` znači i zakon.
A to ne može značiti!
Ovde vidimo i kriminal onih koji su ovo pisali i onih koji su usvajali ovakve zaključke.
Uprkos svoj ovoj argumentaciji, treba da kažemo da oni nisu dali pravo visokom predstavniku da donosi zakone, jer reč zakon nigde nije pomenuta.
Čak nisu napisali ni da odluke i mere imaju snagu zakona. Jer, veoma dobro znaju da bi to bilo direktno mešanje njih u unutrašnju nadležnost BiH.
U takvim okolnostima su visoki predstavnici ovde počeli da nameću zakone. Prvi je bio Vestendorp 1997, zakon o zastavi, grbu i himni. Potom i drugi. Išli su toliko daleko da su donosili okvirni zakon o privatizaciji državnih preduzeća i banaka u BiH, zakon o zabrani raspolaganja državnom imovinom, zakon o osnivanju granične službe BiH, zakon o sudu BiH, zakon o Tužilaštvu BiH.
Niko o tome nije govorio javno do mene u knjigama iz 2004 i 2018.
SBUN je doneo 40 rezolucija o stanju u BiH. Ni u jednoj nije ovlastio visokog predstavnika da može da nameće zakone u BiH. Šta više, svaka počinje preambulom u kojoj piše da SB UN iznova potvrđuje svoju privrženost suverenitetu i teritorijalnom integritetu BiH.
To znači da SBUN poštuje da pravo donošenja zakona ima nosilac suvereniteta, odnosno da zakone donosi parlament. SBUN bi u suprotnom pao u sopstvenu protivurečnost, jer ne možeš prvo reći da poštuješ suverenitet, a nakon toga da ovlašćuješ vikokog predstavnika na namete – to bi bila unutrašnja protivrečnost.
SB UN zna i da to ne može da se uradi ni zbog onog člana 2 Tačka 7 Povelje UN.
Iako, dakle, nema nikakvog osnova za to, visoki predstavnici su se bavili nametanjem, a onda je sve kulminiralo sa Inckovim zakonom. Šta je to značilo ? Da se budimo u državi u kojoj pojedinac može ujutru ustati i sam nametati zakone o svemu i svačemu!
To je zato kriminal. Kriminal ohaerizma. Visoki predstavnik zna da nema ovlašćenja za nešto, a ipak to radi – i to je onda zloupotreba službenog ovlašćenja, a to je onda krivično delo po krivičnom zakonu.
Tri dana nakon tog Inckovog zakona sam podneo ostavku na mesto sudije jer ne želim da učestvujem u takvom kriminalu.
