Pre godinu dana, 13. decembra, preminuo je Nikola Nino Bevandić, nekadašnji prvotimac, trener i koordinator omladinskih selekcija Fudbalskog kluba Rudar Prijedor.
Piše: Slavko BASARA
Otišao je iznenada, tiho i u miru, onako kako je i živeo, igrao fudbal, delio ljubav prema porodici i igračima koje nij eodvajao od svojih najmilijih. Časno je, 73 godine, nosio svoj krst u ovozemaljskom gostovanju.
Nino, koji je voleo fudbal i ljude
-Moj Basara, evo više od pola veka sam u Rudaru i veruj mi, malo toga se promenilo. Uvek su na repertoaru iste stvari, scenario je davno napisan, samo se glumci menjaju. Jedino, ako vi novinari ne bi nešto uspeli da razmrdate i pisanjem naterate “oce” da počnu drugačije da razmišljaju – znao je često da mi govori Nino kada smo drugovali u klubu, on na poziciji prvog čoveka omladinaca, ja prvo kao portparol, a potom i direktor.
Imao je stan u strogom centru Prijedora, ali je voleo često da ide na selo, da, kako je znao da kaže, “napuni baterije”. Ljubitelji fudbala u gradu na Sani zapamtili su ga kao čoveka koji je sa svakim bio rad stati, prozboriti koju reč, upitati za zdravlje. Posebno je voleo decu. Vozio je bicikl od kojeg se nije odvajao, a mnogo puta, to mu nije bilo ni teško ni ispod poniželja, “glumio” je klupskog kurira na relacija klub – opština – policija – Područni FS Prijedor.
-Volim Rudar, fudbal je moj život. Ovi mlađi imaju svojih obaveza, žive “300 na sat”, a ja imam vremena, pa me kao “najmlađeg” zamole da sređujem papirologiju. Nije mi ništa teško kada je u pitanju klub. Navikao sam – malo kroz šalu sa osmehom, više kroz zbilju jedne prilike mi je rekao Nikola Bevandić.
Bio je član zlatne generacije tadašnjeg Rudara iz Ljubije (današnji Rudar Prijedor je nastao 1992. godine integracijom Rudara iz Ljubije i OFK Prijedora) koja je 1967. godine izborila plasman u savezni rang takmičenja SFR Jugoslavije, Drugu ligu, grupa zapad. Pored Bevandića taj tim su, uglavnom, činili: Izetagić, Baškot, Mustedanagić, Miljević, Radinović, Dervić, Bećarević, Bekan, Porobić i Gombović. Bila je to godina kada se na današnji Gradski stadion preselio i FK Rudar iz Ljubije.
Tri godine kasnije Rudar je u šesnaestini finala Kupa Jugoslavije igrao u gostima protiv OFK Beograda, poražen je 0:2, a televizija je taj meč direktno prenosila. Prijedorčani su nastupili u sastavu: Janković, Omerbašić, Porobić, Talić, Miljević, Okanović, Ličina, Damjanović, Torić, Bevandić i Gombović.
-Bila su to zlatna vremena Rudara, danas je to istorija i malo ko je se seća, osim nas aktera. Uvek je lepo evocirati uspomene – govorio je u Bevandić u razgovorima koje smo vodili često u kancelarijama kluba, dok je gledao fotografije na zidu generacija iz 1967. i 1970. godine.
Nakon završene igračke karijere posvetio se trenerskom pozivu. Zanat je “pekao” uz svog nekadašnjeg trenera Radoslava Zubanovića. Bio je član stručnog štaba u sezoni 1988/89. kada su “rudari” zadivili celu Jugoslaviju fantastičnim igrama u Kupu za trofej Maršala Tita. Nesrećno su eliminisani u Prijedoru u polufinalu od mostarskog Veleža na penale, koji je kasnije u finalu deklasiran od beogradskog Partizana – 1:6.
-Bila je to sezona odmah nakon senzacionalnog trijumfa banjalučkog Borca u Kupu Jugoslavije protiv Crvene zvezde. Igrali smo tada u Međurepubličkoj ligi, bili prvi i izborili plasman u jedinstvenu Drugu ligu Jugoslavije. U Kupu smo redom rušili prvoligaše Vardar, Dinamo iz Vinkovaca i Vojvodinu koja je te sezone osvojila drugu titulu. Velež nikada prežaliti neću. I danas sam ubeđen da smo prošli Mostarce pobedili bi Partizan u finalu kao što je to Borac uradio protiv Zvezde. Nije nam se dalo – konstatovao je Nikola Bevandić čije priče iz prošlosti sam voleo da slušam.
Na počecima fudbala Republike Srpske Bevandić je bio trener Rudar Prijedora, u onim antologijskim, nezaboravnim susretima u finalu Kupa, decembra 1995. godine, samo dvadesetak i kusur dana nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. U Prijedoru, 16. decembra 1995 godine, pred više od 6.000 ljudi, po ciči zimi, bilo je nerešeno 2:2, a u revanšu u Banjaluci, sedam dana kasnije, golom Milorada Bilbije u 90. minutu, Borac je pobedio 3:2 i osvojio pehar.
-Očekivali smo jedanaesterce. Kada je počela sudijska nadoknada uzeo sam papir i olovku i seo na klupu da napišem izvođače penala. Taman sam počeo da pišem kad neko reče gol, gol, istao sam i video Bilbiju kako trči prema klupi Broca, sav svet mi se srušio. Nesrećno smo izgubili to finale Eh, da su bar bili penali, ko zna šta bi bilo – podsećao se Bevandić istorijskih mečeva s Borcem.
Ostale su uspomene na prošla vremena i na Nikolu Bevandića, čoveka kakav se retko susreće, a još ređe rađa… Ostaće Nino upisan zlatnim slovima u istoriji prijedorskog i fudbala Republike Srpske.
Titula s “rudarima”
S Nikolom Bevandićem na klupi fudbaleri Rudar Prijedora u premijernom izdanju Prve lige Republike Srpske u proleće 1996. godine osvojili titulu u grupi zapad, ispred banjalučkog Borca i bila je to mala osveta Preijedorčana za izgubljeni Kup pola godine ranije. “Rudari” su u meču za apsolutnog prvaka Republike Srpske bili lošiji od Boksita iz milića (2:5 i 2:1). Bila je to sjajna generacija Nikole Čobanovića, Radivoja Dragića, Duška Joškića, Drage Lukića, Duška Pekije, Veljka Salamića, Ile Perišića, Zorana Janjetovića, Željka Macure, Mladena Zgonjanina, Slaviše Kralja, Milana Joškića, Gorana Mikanovića, Mile Vranješa…
-Imali smo najbolji tim, a ni danas mi nije jasno kako smo od Boksita izgubili titulu – rekao mi je pre nekoliko godina Nikola Bevandić.
