Čuvaj nam Srpkinjicu, Gospode, tu ostajnicu na pragu što plamti. Čuvaj je, kad nas, sinova, ne bude, da nam se nada, da nas pamti…
Piše: Mihailo Medenica
Ne daj Bože sudbinu Srpkinje nikome,
ni crnine da tri put povije nebesni svod.
Sinove ispraća, a dočekuje ikone,
gde poseje kolevke da grob je plod.
Ne daj Gospode što su naše majke ispatile,
ni tih bora ko oranice…
Više su zemlji no u svatove ispratile,
đeversko ruho- ko plaštanice…
Ne daj da se kamen živome divi,
ni gora Srpkinji što je od nje veća.
Srpkinja je pomen živi,
Srpkinja rađa živa raspeća…
Ne daj ni tih očiju, oprosti.
Ne daj dogledanih daljina…
Da se majka strči u susret kosti,
Srpkinja, majka, željna sina…
Ne daj Bože sudbinu Srpkinje nikome,
na krstu je majčinski smenila Hrista.
Ispraća sinove a dočekuje ikone,
gde tminom vidiš- to Srpkinja blista!
Ne daj Gospode livade željne kosaca,
šume lugara,
njive orača,
Srpkinjice željne prosaca,
ne daj Gospode majčina plača!
Ne daj Gospode nikome našu muku,
nismo je zaslužili…
Nek oni žive svoju bruku,
tuđe smo grehe za vjek odužili.
Čuvaj nam Srpkinjicu, Gospode,
tu ostajnicu na pragu što plamti.
Čuvaj je, kad nas, sinova, ne bude,
da nam se nada, da nas pamti…
Izvor: IN4S
Povezani članci:
Powered by Contextual Related Posts
