“Nosite sebe ko grob pa gde zastanete tu umrete, i tako iznova, iznova, iznova…”
Piše: Mihailo Medenica
Koji vas to nemiri gone da s toliko jarosti želite „smrt Rusiji“, vi koji to govorite, vi koji to pišete, vi koji se time hvalite skriveni ko hulje iza izmišljenih imena i lažnih slika na društvenim mrežama?!
Mislite li da ste nekakvi borci za pravdu, slobodu, mir…uopšte vrline i ideale, tako što nekome želite smrt?!
Danas je to Rusija, valja je prezirati, valja je metriti u grobove, valja poželeti da se majkama ne vrate sinovi već kovčezi, valja jednostavno mrzeti jer čime biste sebi opravdali da postojite dok mrzite, da ćete nestati ako se u vama javi tek naznaka nekakve ljubavi, prema čemu god…?
Ništa lakše nego prezirati, ne treba vam za to ni čovek, ni misao, ni pogled, ni reč…baš ništa što bi za vama ostavilo senku i trag…
Voleti je podvig, voleti je divno, voleti je odricanje zarad davanja a ne otimanje zarad imanja ničega, što mržnja jeste, a ta borba koju navodno vodite nije ništa do predaja i podaja đavolu, koji vas ni takve neće.
Njegov su plen duše a ne bezdušnici, polovna ste roba i za pakao pa pakao činite onome što mislite da živite jer za vas je život od svanuća do smrkuća, forma, prazan list hartije na kojem iznova, svakoga dana, ispsiujete pustahije ne bi li za vama ostalo koje slovo, a slova povešana, podavljena, preklana…
Krv vaših života je na vašim rukama, nema melema za te rane, nema vidara, nema leka jer nema čoveka…
Za razliku od vas nikada neću napisati, ni pomisliti, ni poželeti: „Smrt Ukrajini!“ jer svaka majka u bolu i crnini je moja majka u bolu za mnom…
Beskrajna ljubav prema Srbiji i Rusiji naučila me je ljubavi prema svakome, a čemu je vas mržnja naučila?!
Ničemu osim mržnji!
Danas Ruse, sutra namernika jer je bezrazložno nasmejan, dete jer se raduje, jutro što je svanulo, suce što se razbaškarilo nebom, zemlju što rađa, zemlju na kojoj nigde vaših otisaka, senki…
Rekoh, nisam ja naučen da volim već sam imao šta zavoleti, prohodao sam i progovorio u beskrajnom prostranstvu duše i duha Srbije i Rusije, volim ih jer su ono najbolje od mene i najbolje u meni…
Mogu šta da ne volim ali ne umem da mrzim, a umete li vi šta osim da mrzite?!
Vi ste u korak sa svetom, jel da, a vidite li otisak tog koraka?
Jel ljudski, ili trag zveri?!
Vi koji tako silno želite smrt Rusiji- silno se radujete svakoj smrti jer čime bi drugo to što otaljavate nazvali- „životom“?!
Silno drugima prizivate smrt plašeći se jedino šta kad smrt ne dođe po vas jer kako bi, gde da pozna čoveka kad ga nema?!
Vi ste davno umrli, no nije to smrt, prokletstvo je to- jutrom sebi na opelo, noću na zadušnice…
Nosite sebe ko grob pa gde zastanete tu umrete, i tako iznova, iznova, iznova…
Da je čoveka neko bi stao da vas ožali, a ovako- Gospoda ne dozivate, đavo vas se gnuša, nije ni to zlo sakupljač sekindarnih sirovina…
