Razmislite se, dobri moji Cetinjani, jeste li to odbranili čast Cetinja ili beščast svoju?!
Piše: Mihailo Medenica
U šta to vi verujete, dobri moji Cetinjani?!
Vazda ću vas zvati i dobrim i mojima, jer koliko god vi mene poricala za brata- ja ću vas više voleti.
U mržnji i jarosti vas ne mogi ni stići, ni dostići, niti želim, a kad se umorite od tog galopa jada i zastanete- tu sam, tu smo, braća koje ste se odrekli da bi sebe potvrdili ko mladicu trna i paprati…
U šta to verujete, dobri moji Cetinjani?!
U Boga?!
Kamenjem na decu ste kamenom na Boga! Kamenjen na živa raspeća, u dane Vaskrsenja, na decu- na Boga…
Zato što su pevala!
Čemu se i nebo i zemlja, i živi i mrtvi, raduju do pesmi anđela, aneđeoskom kolu..?
Šta vas raduje, dobri moji Cetinjani, ako vas pesma srdi?!
Kojem se to glasu veselite ako ne dečijem?! Od čega ste to branili Cetinje- kamenicama po deci?! Od Cetinja?!
Ta deca, ta pesma, to kolo- stariji su od Cetinja, jeste li svesni toga?
Nije Cetinje samoniklo, nisu ga vrane rasule ni vetrovi naneli, no ga je ta pesma iz kamena u kamen podigla.
Iz mrtvoga kamena u kemen večni, kamen posvećeni i osvećeni.
Kamen od skamenjenih kostiju mojih i vaših prađedova; kamen od skamenjene krvi pravedničke kojom su potekle sve reke naše; kamen od pesama i ljubavi detinje- večno sačuvane u kamenu!
Jeste li kad poslušali planine kako pevaju, jeste li čuli kojim glasom Lovćen doziva..?
Glasom Gospoda u deci, večno sačuvanim u kamenu.
Otkud je to Cetinje vaše a nije te dece anđeoske?!
Čime to dokazujete da vam pripada, da je svak tuđin na njemu do vas?
Kućama, rodoslovljem, zavetnim grobljima..?
Sve je to mlađe od pesme dečije, pesme Božije u deci, anđeoskog kola razvijenog… Ta su deca Crna Gora, ono najbolje i najlepše od nje, a ne ni vi, ni ja!
Ta su deca i vaša i moja, deca nisu tuđini, Gospod nije namernik, ni lutalica, no domaćin svakoga doma, a vi ste na Gospoda- kamenom!
Da dokažete šta?!
Da imate rezervnoga Boga, da su vam pritke- raspeća, da su vam bunjišta- Golgote, da vam je koren ko dva čvora privezana na mladicu što se otima o lahor…
Svaki kamen koji ste bacili- istrgli ste iz zida svojih domova…
Svakom ste psovkom stali pred grobove đedova i- opsovali!
Oterali ste decu u ime čega?!
Cetinjskoga spokoja?
Kakav je to spokoj u koji je Cetinje okovano; sapnuto; u kojem vi živite a Cetinje robuje… To na šta ste bacili kamen je Cetinje, a svaki kamen je, rekoh, iz zidova vaših kuća istrgnut!
Razmislite se, dobri moji Cetinjani, jeste li to odbranili čast Cetinja ili beščast svoju?!
Na Boga ste kamenom, na glas Božiji mržnjom u ime „Boga“?
Svaki taj glas je sačuvan u kamenu, a vi ste zarobljeni u njemu, shvatate li?!
Kamen je večan, no nije svakome jednaka večnost u kamenu- nekome je blagoslov, nekome prokletstvo…
Kamenom ste na anđele da „sačuvate“ Cetinje, u okovima, jedino…
Ako vam je glas dece kleti neprijatelj- čuvajte se prijatelja, čuvajte se sebe…
U nama ćete vazda imati braću i sestre, no šta će ostati u vama da braću i sestre pozna?
