Nekoliko minuta pre deset sati u petak sreli smo se nas trojica, Miloš Gagić, Dušan Mrđa i ja kod stubića. Stubići – to su vam oni kod novosadskog PMF koji sprečavaju vozila da zađu dublje u područje univerziteta i tako remete mir i spokojno učenje studenata. Zatim je pred laboratoriju stigao kombi sa tečnim azotom koji se pario i dimio dramatično kao u filmovima misterije. To je baš izgledalo moćno.
Odmah potom smo nas trojica krenuli u Prijedor! Sve do pre dve nedelje kladio bih se da u Prijedor nikad neću otići, a onda nam je Miloš rekao da smo dobili zvaničan poziv povodom Dana Prijedora, da je sve dogovoreno, da su odšampani plakati i tako dalje, to nas, kaže, zovu prijatelji koji su pre nekoliko godina bili na Mesijovom maratonu, a osnovali su AD „Sirijus“ i, da ne dužim, tako se mi nađosmo na putu. Dan lep, zemlja pored autoputa ravna kao tepsija, milina je bilo putovati.
Udruženim naporima političkih elita još pre više decenija u sred divne prirode postavljene su granice pa kad iz Novog Sada idete u Prijedor morate da stanete i čekate da granicu pređete. I s jedne i s druge strane trava jednako zelena, ali mora se. A na granici neki u uniformi nas pitao „Imate li šta da prijavite“, mi kažemo „Nemamo“, „Aj, onda srećan put“. S druge strane carinika i to mrzelo pa je samo mahnuo rukom i mi smo čuli jedino „… ćan put“.
I tako se nađosmo tačno 4 minuta pre roka u vrlo lepoj maloj sali opštine Prijedor, gde smo zvanično dočekani. Na visokom nivou. Lično, ja sam očekivao da se pozdravim sa Rajkom Lekanićem, guruom AD Sirijus, da popričamo malo, odradimo šta imamo i posle popijemo kabezu. Ali u Prijedoru imaju drugačije manire. U ime opštine pozdravili su nas: načelnica odeljenja za društvene djelatnosti Monja Kasalović (na slici gore, levo) i zamenik gradonačelnika Žarko Kovačević (gore desno – skroz desno je službena fotografkinja). Oni sve zvanično pričali i objašnjavali i na kraju nam uručili prigodne poklone dobrodošlice. Zaista, bilo je to veliko iznenađenje i počast.
A od tada kao da se vreme otkačilo i sve je krenulo vrtoglavo, ali po scenariju koji su domaćini napravili, u sekundu tačno i precizno i usklađeno kao da smo na olimpijadi učestvovali. Neverovatno. Sve na izgled opušteno, bez žurbe, a opet tako dobro sinhronizovano da ti se zavrti u glavi. Izlazimo iz kola, pozdravljamo se, rukujemo, govorimo, ulazimo u kala, vozimo, izlazimo iz kola, pozdravljamo se, rukujemo…. I tako sve dok nismo krenuli kući.
Ukratko ovako je bilo: iz zgrade opštine otišli smo na ručak – specijalan, tempiran da bude gotov taman za posle aperitiva, onda, smo otišli u gradsko pozorište gde smo dobili apartman, posle smo dole u sali i holu postavljali prezentacije, teleskope itd. davali izjave za televiziju, držali predavanja, odgovarali na pitanja, izašli napolje kod teleskopa, razgovarali sa publikom, otišli u restoran, zatim negde, već ni sam ne znam gde, mada su nas domaćini ljubazno obaveštavali o svemu, na opet specijalno pripremljenu večeru koja je opet bila tempirana za baš kada mi dođemo…
Prošla je ponoć uveliko kada smo otišli na spavanje.
A kada smo ujutro izašli napolje već nas je čekala delegacija domaćina. Tu popijemo kafu, malo se svađamo oko plaćanja jer naš Dušan insistirao da on sve plati, konobarica uplašeno rekla da ona ne sme od nas novac da primi, dok ju je Rajko gledao iskosa i popreko.
Posle krećemo u… u…. ne znam kako se to zove uglavnom tu se prodaje čuvena rakija. Dobijamo po flašu, Dušan opet hoće da plati, vlasnik prebledeo i kaže: „Ne smem ja to da primim“, a Rajko ga gledao ispod oka. (Nađeno je kompromisno rešenje pa je Dušan platio piće, ali uz uslov da svako od nas dobije po još jednu flašu). Usledio je odlazak na radio, gde pričamo o svojim utiscima (a nema tih reči kojima bismo izrazili naše zadovoljstvo), zatim krećemo opet negde u neku pečenjaru gde nas čeka vruća jagnjetina, tempirana baš za nas i tako dalje. Sve ide opušteno, ali u sekundu sinhronizovano. Bukvalno. Neverovatno! Da ovi ljudi lansiraju raketu bio bi to dosadan događaj, bez uzbuđenja.
U povratku, posle toliko intenzivnog programa, morali smo da svratimo u Banja Luku i odmorimo se.
Ali o tome, sutra….
Zanimljivosti
Ona kolenica za ručak: to vam je, kako da kažem, ambrozij, hrana dostojna olimpskih bogova. Opasna je, i ako samo malo preterate odlazite na intenzivnu negu i duuugu dijetu pod nadzorom lekara, pogotovo ako u struku imate viška, a krvni pritisak sa strepnjom merite.
U pozorištu smo otkrili Dragana Papića. Dragan je nekada, početkom veka bio redovan kamper na Fruškoj gori, a onda ga je život usmerio nekim drugim pravcem. I eto došao je da se vidi s nama.
Doručak: ja za doručak pojedem prženicu i popijem čaj bez šećera, ali to kod kuće. U Preijdoru smo za doručak imali vruću jagnjetinu, razne salate i piće koje ne pominjem jer neću naše mlade čitaoce na zlo da navodim.
ZAHVALNICA:
Siguran sam da delim zadovoljstvo ovom posetom Prijedoru sa svojim astronomskim kolegama, Milošem i Dušanom, pa i u njihovo i svoje ime želim da domaćinima čestitam Dan grada i da se posebno zahvalim: Rajku Lekaniću, Srđanu Jovanoviću, Nikoli Dejanoviću i Igoru Đukiću, zatim i svim drugima koji su omogućili ovaj susret povodom Dana Prijedora.
