Pravnik Ognjen Tadić u autorskom tekstu osvrnuo se na Dan Republike Srpske i pokušajima da se isti ospori.
Tekst prenosimo u cijelosti:
Nisam sklon da Dan Republike Srpske vrednujem time koliko on smeta nekome drugom, pa ni bošnjačkim političarima. Uostalom, istorija ovih prostora nije zabilježila pošteniji dokument od Deklaracije o proglašenju Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine od 9. januara 1992. godine. U tom dokumentu doslovno piše: “Ova deklaracija stupa na snagu danom donošenja, a uvešće se u život danom eventualnog priznavanja nezavisnosti BiH. Uvođenje Deklaracije u život odložiće se na neodređeno vrijeme pod uslovom da zahtjev za priznanje nezavisnosti BiH njegovi podnosioci povuku do 15. januara 1992. Godine”. Što bi rekao narod “nemoj, pa se ne boj”. Dakle, dokument napisan u duhu najstarijeg principa tzv. zlatnog pravila svih religija – ne učini drugome ono što ne želiš da tebi bude učinjeno. To stoji u svim svetim knjigama. Onog trena kada su bez saglasnosti srpskih predstavnika proglasili nezavisnost BiH i isprovocirali priznanje te nezavisnosti, predstavnici Muslimana i Hrvata su istovremeno “uveli u život” i Deklaraciju o proglašenju Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine. I tu se nema šta više dodati, a mene što se tiče na tom mjestu završava i svaka smislena polemika o Danu Republike Srpske i sa današnjim predstavnicima druga dva konstitutivna naroda u BiH.
Za polemiku o Danu Republike Srpske sagovornici nisu i ne mogu biti niti Kristijan Šmit ili sudije sada već krnjeg Ustavnog suda BiH. Potpuno su nekredibilne njihove prozivke da Republika Srpska proslavljajući svoj dan 9. januara navodno nešto ne poštuje. Pa Kristijan Šmit ne poštuje Savjet bezbjednosti Ujedinjenih nacija, niti Dejtonski mirovni sporazum! Da ih poštuje, onda ne bi radio to što radi i išao bi svojoj kući. Preostale sudije krnjeg Ustavnog suda BiH ne poštuju Ustav sopstvene zemlje! Da ga poštuju, onda ga ne bi neprestano kršile, ponižavale, prekrajale, dopisivale, lažno i iz političkih razloga tumačile, preglasavale kolege čiji su pravni argumenti nesporni, niti bi sudijske funkcije koristile za lične poslove o kojima se počinje sve više pričati i koji će kad-tad imati pravosudni epilog. Dakle, sikter.
Kao kredibilni sagovornici o Danu Republike Srpske značajni su samo ljudi Republike Srpske, najviše oni među nama koji taj dan istinski smatraju simbolom slobode. I osnovno pitanje koje se u vezi s tim postavlja je da li je sloboda koju taj dan simbolizuje shvaćena na ispravan način?
Ako nam je sloboda sačinjena od prava i mogućnosti da intuitivno radimo šta nam na pamet padne ili da uopšte ništa ne radimo, da nam niko ne može narediti da učimo, radimo, vodimo računa o svom zdravlju, da čuvamo javnu i privatnu imovinu, da racionalno posmatramo svijet u kome živimo… onda moram konstatovati da se 1992/95. nismo ni trebali boriti za slobodu. Pa slobodu da dangubimo, ne vodimo računa o sebi, da se ne obrazujemo, da nemamo teret sticanja i čuvanja imetka, da slijedimo vještice i vračeve, da se malo-malo otisnemo u hajdučiju… imali smo i pod Turcima i Habzburzima. Takvi smo im najviše i odgovarali – kao većina nepismenih, nevještih, nesvjesnih… Ne pretjerano marljivi ili sposobni, ali zato i jeftini kmetovi. Da se njih pitalo, takvi bismo i danas bili. Nisu se naši preci otisnuli u borbu za slobodu zbog toga da bi umjesto nekog Hamida ili Franca neki Miloš prikupljao porez, nego zbog toga što su razni Miloši, Dragani, Lazari…, a potom i Ljubice, Milice i Ane…, vidjeli da im život kmeta ništa ne vrijedi i da život ima smisla samo ukoliko čovjek nešto stvara, uči, vodi računa o svom zdravlju, radi, ukoliko je u stanju da uveća i sačuva vrijednosti svoje i narodne imovine i troši je za svoje potrebe, ukoliko sopstvenom umu omogući da racionalno razmišlja, bez vradžbina i gatki, te da tako rješava probleme i gradi sopstvenu budućnost. To je sadržaj slobode. Zastava nije morala biti crveno-plavo-bijela, mogla je biti i drugačija, ali sadržaj slobode morao je biti u najmanju ruku takav kakav je očekivan.
Zato ću vjerovati da nam poruka “Dan Republike Srpske – Simbol slobode” zaista nešto znači, odnosno da smo slobodu razumjeli na ispravan način, ako do sljedećeg Dana Republike vidim: da su naši nastavnici i đaci učili onoliko koliko je Republika Srpska već uložila u obrazovanje; da smo svi mi radili onoliko koliko je naše puno radno vrijeme; da smo vodili računa o našem zdravlju, higijeni onome čime se hranimo onoliko koliko smo već potrošili za te potrebe; da smo posvećeni poštenom uvećanju lične i narodne imovine i da je uspješno čuvamo od svih domaćih i stranih kradljivaca i grabežljivaca; da smo se okrenuli nauci i prestali da bajamo i da iz tog bajanja stvaramo nove fantazije i razloge da se bijemo sa drugačijima od nas… Za sve to Republika Srpska već je potrošila veliki novac i trošiće ga i dalje. Bitno je da više ne mora da troši živote najpožrtvovanijih sinova i kćeri, jer imamo mir. Naše je samo to da sada ličnim trudom omogućimo da sve što smo postigli ne bude bačeno. Siguran sam da bi naš trud bio najsigurnije ulaganje da se vrijednost onoga što Republika Srpska dobije na osnovu uloženog značajno umnoži. A niko drugi osim nas ne upravlja tim procesima i našim odlukama u vezi s njima. E to je ta sloboda – sloboda da sami stvorimo naš red koji nam omogućava život dostojan svakog pojedinca i naroda Republike Srpske. Zaslužen život koji samo trebamo uzeti u svoje ruke. To je ta pjesma slobode. Slušajte malo bolje. Utišajte glasove mržnje, svađa, zavisti da ne smetaju. Čuje se tako jasno i glasno. O kako divno Sloboda pjeva.
