U pratećem programu 17. Međunarodnog festivala pozorišta “Zlatna vila” publici se predstavila prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, Olga Odanović Petrović, istakavši da je ovaj festival vrijedan poštovanja. Ova 65-godišnja glumica kaže da sada radi više nego ikad, a za čitaoce “Kozarskog vjesnika” otkriva neke zanimlјive detalјe sa početka karijere.
Kako je izgledao Vaš prvi susret sa glumom?
– Kada sam završila gimnaziju u Aleksincu i krenula put Beograda, te 1978. godine videvši prvi put zgradu Akademije, preplašena i nesigurna u sebe, otišla sam na Filozofski fakultet i upisala sam andragogiju znajući da ću ipak jednog dana otići na prijemni ispit na Fakultet dramskih umetnosti. To se desilo nakon tri godine, jer sam imala jaku želјu da budem glumac. Ta želјa se ne može objasniti, jer je to sve pomalo iracionalno u čoveku. Te godine se prijavilo 980 kandidata i mene je bilo strah od same te brojke. Spremila sam komediju o nekoj Klari koja priča o mačkama, jedan veoma bizaran tekst španskog autora Feliksa Lope de Vege. Taj tekst sam ostavila za kraj i nisam pogrešila, jer publika je lepo reagovala i u trenutku čujem Ljubu Tadića u publici koji se smeje. Tada sam po prvi put osetila tu reakciju publike i koliko je taj osećaj čaroban. Na pauzi mi je prišao Ljuba Tadić i zagrlio me je. Kada mi je saopšteno da sam prošla prvi krug, noge nisam osećala. Finalno su me primili na prvu godinu u klasi Milenka Maričića koji nas je naučio kako da razmišlјamo, prvenstveno o životu, a potom i o glumi. Mlađoj publici ste prepoznatlјivi po ulozi Zlatane u seriji “Selo gori, a baba se češlјa”. Kako ste gradili glumačku karijeru?
– U početku sam igrala isklјučivo u pozorištu. Prvi film u kome sam glumila bio je “Orkestar jedne mladosti”, koji sam snimala na trećoj godini i kasnije, sve do serije “Bolјi život” gde sam dobila ulogu, nisam radila osim u pozorištu. Vremenom su se stvari menjale i moja uloga Zlatane u seriji “Selo gori, a baba se češlјa” prošla je veoma zapaženo. Meni su se tako čudno stvari dešavale. Nekim mladim lјudima se to odmah otvori i dobiju film i uloge na velika vrata. Meni je sve nekako išlo sporo, ali je bolјe tako, lepše je sporije i stepenik po stepenik da izgrađujete sebe i kao ličnost i kao glumca. Ja sam Radošu vratila tekst, jer je u pitanju mentalitet koji meni nije poznat. Rekla sam mu da se ne vidim u tome i da ja to ne mogu. Videla sam da mu je bilo žao, ali sam odbila. Prošla su tri meseca i tada me je nagovorio na probe nakon kojih smo počeli snimanje. U toj seriji ima antologijskih scena koje su dramske i koje nisu komedija. Ja sam tu seriju doživela veoma ozbilјno i rekla sam Radošu da mislim da je to najlepše napisana elegija o srpskom selјaku i selu. Ta serija se tiče svih nas, jer su to lјudi od kojih svi mi živimo. Ti lјudi žive život koji predstavlјa suštinu života koju mi zaboravlјamo.
Često ste sarađivali sa Miloradom Mandićem Mandom. Koliko Vam je značajna ta saradnja s obzirom da ste u par navrata bili direktni partneri? – Manda i ja smo radili u pozorištu Šekspirovu “Bogojavlјensku noć” i tu smo bili direktni partneri. U seriji “Selo gori, a baba se češlјa” nas dvoje smo već u drugoj sezoni imali improvizacija da je Radoš u jednom trenutku digao ruke od nas rekavši nam da radimo šta hoćemo, pa smo dopisivali tekst i improvizovali. Kada su mi javili da sam dobila nagradu sa Mandinim imenom za film “Leto kada sam naučila da letim”bilo mi je teško. Sve mi se pomešalo odjednom i rekla sam da nije da ne želim da imam tu nagradu, ali da bih najviše volela da to dobije neko drugi. Da ja ne moram da izađem tamo i da meni njegova supruga i moja prijatelјica Anja dodelјuje nagradu. Za mene je to bilo strašno. Predlagala sam druge glumce i oni su odbili rekavši da ja to zaslužujem. Primila sam tu nagradu i bilo je lepo, ali taj trenutak koji se desio na toj sceni u Nišu ostavio je na mene trag. Da li su neki reditelјi ostavili poseban utisak na Vas i Vaš rad?
– Jagoš i Torbica su lјudi za koje se osetilo kada su otišli. Jagoš je bio deo mog i deo pozorišnog života i teško mi je da pričam o tome. Nemoguće je da se ponovi osoba poput njega. On je bio tako magičan reditelј da vas je mogao ubediti da možete bilo šta da igrate. Bio je čarobnjak i mislim da niko od reditelјa nije toliko voleo glumce kao Jagoš Marković. Mene nikada nije bila briga da li će premijera biti dobra, najvažniji mi je bio proces sa njim i sa kolegama koji su tu. Takođe, Igor Vuk Torbica spada u red vanserijskih genijalaca. Uradili smo Tolstojevo “Carstvo mraka” koja je fantastična predstava. Taj čovek je, kao i Jagoš, uvek radio komade koji su se njega ticali. Nјemu niste mogli da nametnete tekst nego je on uvek donosio predloge šta bi on radio i imao je razloge zašto bi to radio. Torbica je bio pravi intelektualac, obrazovan i vanserijski talenat. Od njih dvojice mislim da sam naučila više nego na Akademiji. Torbica i Jagoš su dva stuba kulture koja su se srušila i sada se ta kultura drži na nekim drugim stubovima. Ne kažem da to nisu dobri reditelјi daleko od toga, ali je to sve drugačije. Sa njihovim odlaskom moj se odnos prema pozorištu promenio. Dobitnik ste mnogobrojnih nagrada. Koju biste posebno izdvojili?
– Nagrade su lepa stvar, ali ja sam od onih koji ne umeju da se obraduju tome. Ja se više uplašim i imam strah od toga da li sam baš ja ta koja je trebala da dobije tu nagradu. Uvek se preispitujem i sada kada sam dobila nagradu za Jagoševu predstavu “Ćelava pevačica”, koja je izvanredna predstava, osećala sam poseban nemir, jer mi deluje da se on kroz nju opraštao sa nama. Tu je i “Srce Sarajeva” koju sam dobila za seriju “Radio Mileva” i koja mi je posebno draga nagrada, jer ta serija priča o dobroti i ima neku toplinu u porodičnim odnosima. To naš narod jako voli i prepoznaje se u tome. Ove godine bili ste u žiriju festivala „Zlatna vila“. Koliko je teško odlučivati o najbolјim predstavama?
– Nakon svake predstave, mi u žiriju pričamo između sebe kako nam nešto ne bi promaklo od prikazanog. Sednemo i napišemo svoja zapažanja. Jako je teško bilo odabrati, jer su sve predstave odlične. Ipak izdvojili smo ono gde smatramo da ima pomaka u pozorišnom smislu, gde je to i nas, kao žiri, pomerilo. Svaka od ovih predstava sigurno zaslužuje poneku nagradu.
Što se tiče samog festivala, vi imate Pozorište Prijedor koje postoji 71 godinu. Te godine postojanja jednog pozorišta zaslužuju da se skine kapa dole. To su ogromne stvari, jer je pozorište veoma važno za jednu sredinu, a posebno za mlad svet koji pomoću pozorišta formira ukus. Ovo je 17. po redu festival što ukazuje da je to jedna ozbilјna organizacija i to je vredno poštovanje. Naš divni Boris Komnenić je imao običaj da kaže da u najgorim vremenima pozorište radi najbolјe predstave i to je istina. Pozorište uprkos svemu, uvek i zauvek!
