(FOTO) “Najgore je kada otvorimo frižider – tamo nikad nema ništa” Aca (9) i Relja (5) ŽIVE U SIROMAŠTVU, svakog dana očekuju da im plafon padne na glavu
Aleksandar mi se mnogo rastužio kad ga jedan drugar nije pozvao na rođendan, a onda je vidio da su slavili u piceriji. Pitao me je: ‘Tata, ja sam njega zvao, što on mene nije?’ Bude krivo to djetetu, ali šta da mu kažem? Nismo ni mi zvali uvijek – prošle godine nismo ni za tortu i sok imali, a gdje i da dođu kad prokišnjava na sve strane – započeo je priču vidno utučeni otac, Stefan Marković.
raća Aleksandar (9) i Relja (5) jedina su djeca u selu Cer kod Preševa koje je okruženo albanskim stanovništvom drugare imaju samo u školi u drugom selu. Nedugo nakon posjete Humanitarne organizacije “Srbi za Srbe” dobili su i sestricu Emiliju koja spava u kolicima jer za krevetac nemaju. Žive na samoj granici sa Sjevernom Makedonijom, gdje je sve manje ljudi, a sve više divljih životinja. Nedavno im je vuk napao koze, a njihova majka Marina ga je otjerala, misleći da je kuče!
“U kući ima rupa i mislim da je u njoj zmija”
– Imamo baštu, prase i četiri koze, ali najviše volim kad sakupljamo orahe, pa idemo da prodajemo to i sir. U kući me je strah – ima velika rupa i mislim da je u njoj zmija, a iza ormara ima miševa i svega, nađemo ih i u garderobi da se ugnijezde. Voda teče po cijeloj kući kad pada kiša, pa stavljamo lavore, šerpe i korito. Bojim se da se sruši – i onda mi nemamo kuću – opisao je svoju najveću bojazan mali Aleksandar.
Domaćin Stefan obavlja građevinske poslove kao pomoćni radnik. Bori se koliko može, ali jedva da zaradi 300-400 evra mjesečno. I to kad ima posla – čim je loše vrijeme ili dođe zima, posla više nema. Nije prijavljen, niti može dobiti neko zaposlenje u toj sredini, a da ide dalje, uslijed okolnosti, nije opcija.
“Često plačem kad me djeca ne gledaju”
– Za život bismo nekako izgurali, ali kuća nam je u fazi raspada – stalno se mora nešto popravljati. Baš je stara, pravljena je od blata, kamena i trske. Čak i nije u potpunosti naša, koristimo samo ove dvije sobice. Prozori su jako loši, pa duva na sve strane. Krpimo ih peškirima, ćebetom i čime stignemo, ali jako je teško zagrijati. Radio sam ja prije u jednoj fabrici, nadao se stvoriti nešto, ali dobio sam otkaz… Bar, Bogu hvala, imam divnu djecu, što sam oduvijek želio, ali, iskreno, često se isplačem kad me ne vide – teško mi je što ne uspijevam da im stvorim bolju perspektivu – snuždeno je rekao Stefan.
Bude puno teških dana u domu Markovića. Najgore je što moraju stalno strahovati – da li će da padne kiša, hoće li biti jaka ili blaga zima, da ne dođe do nekog spoja jer su elektroinstalacije katastrofa, a vlaga i buđ su svuda… Koliko samo dana provedu u potpunom mraku jer struja često nestaje, čak su par novih godina tako dočekali. Nekad upale baterijsku lampu, ali više svijeću – kažu skupe su baterije.
FOTO: SRBI ZA SRBE / USTUPLJENE FOTOGRAFIJE
“Otvorim frižider i vidim nema”
– Otvorim nekad frižider i vidim nema – budemo gladni. Nemam sad ni čizme za zimu – idem sve u patikama, ali budu mokre. Volio bih da imam autić i plavu sobu, a ne ružnu ko sad gdje i glavu pokrivamo ćebetom da bude manje hladno. I kad porastem hoću da budem policajac, hoću da faćam lopove i kriminalce – nizao je odgovore prepametni i plemeniti dečačić Aleksandar.
Uslovi, kakvi se rijetko viđaju, svjedoče o nemoći i generacijskom siromaštvu mnogih porodica iz ovog kraja. Zaboravljeni od svih, ipak nekako opstaju i ne odlaze sa rodne grude.
“Poletio sam u nebo od sreće”
Humanitarna organizacija “Srbi za Srbe” aktivna je već godinama u ovom od Srba opustelom području, s obe strane granice, a čim smo saznali za Markoviće i upoznali ove sjajne mališane, poželjeli smo da obezbjedimo, kako na domaćinovoj majici piše, da im svaki dan bude zdrav i bezbjedan!
– Poletio sam u nebo od sreće. Odmah sam zvao ženu i rekao – dolaze Srbi za Srbe! Ogromnu ste mi nadu ulili, nadu za bolji život i ljepše sutra. Ne mogu vam opisati koliko to nama znači. Vjerujem u Boga i dobre ljude, vjerujem da ćete spasiti moju djecu – ushićen je bio Stefan kad smo ga upitali šta je pomislio kad smo ga pozvali, prvi put se i osmijehnuvši, prenosi Srbi za Srbe.
Porazilo nas je, ipak, kad je majka Marina rekla “džaba nama snovi i maštanje, kad će nam padne krov na glave”, kao da još ne može poverovati da će neko zaista da im pomogne, i rastužilo kad smo saznali da otac već mjesecima štedi da bi za Božić obezbjedio djeci po jedan paketić.
Pozivamo vas zato da podržite našu Božićnu akciju – da Aleksandar, Relja i Emilija za ove praznike dobiju 100 paketića i da sve buduće dočekuju u toploj sobi pod sigurnim krovom!
