Mirjana Bobić Mojsilović, pisac, pjesnik, novinar i slikar, jedna je od najuticajnijih ličnosti u regionu, čija umjetnička djela plijene pažnju i imaju brojnu publiku.
„Znam da sam mnoge lјude inspirisala da pišu i to je nevjerovatna satisfakcija. Puno radim zato što ne želim da umrem od dosade. Plašim se dosade i mnogo toga radim da samu sebe zabavim. Odatle dolazi i moja inspiracija“, rekla je u intervjuu za „Kozarski vjesnik“ Mirjana Bobić Mojsilović.
– Pisac, novinar, pjesnik, slikar, putopisac. Šta niste? (Smijeh) Atomski fizičar. Nisam šofer kamiona, ali ovih devet dana po Republici Srpskoj vozim kao da jesam. Sve može živ čovjek.
– Poslednji roman „Sazvežđe svitaca“ – koliko ste radili na njemu i šta nam možete reći o samom romanu?
Pisala sam ga jako dugo, više od tri godine. U pisanju svakog romana me je u nekom trenutku posjetila neka mala kriza stvaranja. To je normalno i vrlo zdravo, ali dok sam pisala „Svice“, posjetila me je nešto ozbilјnija kriza. Ona je bila i poslјedica, rekla bih, planetarne muke koju je svaki čovjek koji ima duše i mozga osjećao zbog užasa koji nam je donio kovid, zatvaranje i oduzimanje slobode. To mi je dosta narušilo životnu i stvaralačku radost, ali sam se vratila i uspjela da završim roman. Mislim da sam napisala jedan od svojih najzrelijih romana. On se, u stvari, bavi epidemijom usamlјenosti koja je preplavila čovječanstvo poslednjih godina, a posebno u poslјednjih pet. Moji junaci naizgled nemaju veze jedni s drugima, ali ih povezuje niz slučajnih događaja i jedan divan lik – Kiza, Rom đubretar koji voli da čita knjige. On je neka vrsta savremenog „Malog princa“. Taj lik je nastao po uzoru na stvarnog čovjeka koga poznajem u Beogradu. Ovo je priča o lјubavi, o malom čovjeku, o običnosti i neobičnosti.
– Gledali smo na malim ekranima „Azbuku našeg života“. Napisali ste i „Mušku azbuku“…
Da. Volim da samu sebe izazivam. Poslije velikog uspjeha romana „Azbuka našeg života“, šest ili sedam godina kasnije odlučila sam da napišem „Mušku azbuku“. To je ista priča o razvodu, raspadu porodice i relativizaciji vrijednosti, ali ispričana iz muškog ugla. Bilo mi je izuzetno zanimlјivo da se stavim u poziciju jednog tipičnog muškarca. Ono što je zanimlјivo jeste da su mnogi muškarci koji su je pročitali rekli: „Da li je moguće da si ovo napisala? Ovo je potpuno tačno.“ Ako ste dobar pisac, morate ući u svaki svoj lik. Nije ni muškarcima lako.
– Jeste li upoznali gospodina Savršenog? Zalјublјivanje je kao pisanje romana – svi smo tada pisci. Uvijek pomislite da je neko savršen, a kasnije se možda razočarate. Neki su možda i bili savršeni, ali u pogrešnom trenutku. Upoznala sam divne lјude, ali savršenog sa kojim ću ostariti – ne. Moraću da ga izmislim.
– Koliko je bitna mašta? To je najvažnija stvar. Moja maksima glasi: „Stvarnost nije dovolјna.“ Faktografija života je ista za sve: rođenje, škola, posao, brak, dijete, penzija, smrt. Ako se samo na to oslonimo, samo ćemo to i imati. Mašta nam pomaže da ovaj mali život živimo lјepše i kvalitetnije. Pomaže nam da se izborimo sa sviješću o konačnosti. Kvalitetno se živi samo ako sačuvamo ono radosno dijete u sebi.
– Bavite se i slikanjem…
Svaka moja slika je neka priča. Ljudi često kažu da, dok slušaju moju poeziju, kao da gledaju slike. Sve je povezano – samo je izraz drugačiji. Slikam lјude sa razmazanom šminkom, jer svi nosimo maske. Kada se smijemo ili tugujemo, te maske padaju. Slikam ono čega nemam – more, plažu, mladost, radost, ali i melanholiju. Kombinacija radosti i melanholije je moja priroda.
– Bili ste uspješan novinar. Da li biste se vratili tom poslu? Ne! Ja 25 godina nisam ušla ni u jednu redakciju, ali imala sam sreće da se bavim tom profesijom kada je ona još uvek nešto značila. I kad je pisano novinarstvo bilo mnogo važnije od novinarstva na televiziji. Imala sam sreću da kao klinka upoznam najveće bardove , da radim s njima, da razgovaram s njima i da slušaju oni šta ja njima imam da kažem. Međutim, to je profesija koja je kako je lepo rekao Duško Radović: „To je najdivnija profesija na svetu ako se napusti na vreme“. I ako se počne na vreme. Najveći pisci su bili novinari: Kundera, Markes, Hemingvej, svakako ima veze jedno s drugim. Novinarstvo me je u svakom slučaju naučilo da ne samo da poštujem rokove, nego me naučilo da razlikujem bitno od nebitnog. Naučilo me kako da ispričam priču da ima početak, pa neku kačku,zamkicu, pa kako da razvijaš priču i kako da je završiš. I naravno naučilo me je da dajem naslove. To je vrlo bitna stvar. Naslov je integralni deo književnog dela.
