Hleba i jezika

Je­zik i na­rod su jed­no. Ili bi tre­ba­lo da bu­du. Iz­raz te­žnji i mi­sli na­ro­da. Dok ima je­zi­ka, ima i na­ro­da. Je­zik po­sto­ji i bez dr­ža­ve. Sr­bi su naj­bo­lji pri­mer za to.

Od da­nas u na­red­nih naj­ma­nje 90 da­na, po­što­va­ni či­ta­o­ci, „Po­li­ti­ka“ će po­dr­ža­na od Mi­ni­star­stva kul­tu­re i in­for­mi­sa­nja Re­pu­bli­ke Sr­bi­je ob­ja­vlji­va­ti tek­sto­ve na­ših i stranih po­zna­tih lin­gvi­sta i pi­sa­ca na te­mu „Sa­ču­vaj­mo srp­ski je­zik“. O to­me ka­da je na­stao srp­ski je­zik, ka­da ći­ri­li­ca a ka­da la­ti­ni­ca, ko­jim pi­smom smo pi­sa­li i ko­jim da­nas pi­še­mo, ka­kav nam je je­zik bio ne­ka­da a ka­kav je sa­da, iz ko­jih je­zi­ka ima­mo po­zajm­lje­ni­ce i ko­ji svet­ski je­zi­ci ima­ju na­še re­či… či­taj­te iz da­na u dan na stra­ni­ca­ma na­šeg i va­šeg li­sta sa tra­di­ci­jom du­gom 111 go­di­na.

*    *    *    *

Šta je na­ma da­nas srp­ski je­zik? Ka­kav je i ka­kvi smo mi ko­ji se nji­me slu­ži­mo? Je li to je­zik od Vu­ka Ka­ra­dži­ća do na­ših da­na ili je to je­zik od Sve­to­ga Sa­ve, pa i ra­ni­je, od ka­da se zna da smo ima­li i svoj je­zik i svo­je pi­smo? Isto­ri­ja je­zi­ka je neo­dvo­ji­va od na­šeg na­rod­nog bi­ća. Ka­kve smo dr­ža­ve ima­li, ta­kav nam je bio i je­zik, a po­če­sto i bo­lji ne­go što nam je bi­la dr­ža­va. Se­ti­mo se sa­mo oslo­bo­đe­nja vi­še­ve­kov­nog rop­stva pre dva ve­ka i bor­be za stva­ra­nje mo­der­ne gra­đan­ske dr­ža­ve. Dok su Ka­ra­đor­đe i Mi­loš stva­ra­li dr­ža­vu, Vuk je obra­zo­vao na­rod, ali i na­rod nje­ga. Pi­ta­nje za sve nas da­nas je­ste da li smo osta­li na tom tra­gu naj­jed­no­stav­ni­jeg iz­ra­za i pi­sma. Ra­zu­mlji­vog i na­uč­ni­ku i pa­sti­ru.

Je­zik i na­rod su jed­no. Ili bi tre­ba­lo da bu­du. Iz­raz te­žnji i mi­sli na­ro­da. Dok ima je­zi­ka, ima i na­ro­da. Je­zik po­sto­ji i bez dr­ža­ve. Sr­bi su naj­bo­lji pri­mer za to. U Za­ko­no­pra­vi­lu Sve­to­ga Sa­ve reč je­zik ima dvo­ja­ko zna­če­nje: zna­či i je­zik i na­rod. Osno­vi­ca srp­ske re­dak­ci­je sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka Sve­to­ga Sa­ve stvo­re­na je na osno­vu srp­skog na­rod­nog iz­go­vo­ra, a Vu­ko­va re­for­ma po­či­va na na­rod­nom je­zi­ku. I na re­for­mi­sa­nom pi­smu ko­je je Vuk pre­u­zeo od da­nas sko­ro za­bo­ra­vlje­nog Sa­ve Mr­ka­lja.

Kao što je Sve­ti Sa­va du­hov­ni ute­me­lji­telj srp­ske kul­tu­re i je­zi­ka, ta­ko je Vuk du­hov­ni ob­no­vi­telj. Sr­bi su ima­li kul­tu­ru i pi­sme­nost i pre Sve­to­ga Sa­ve. O to­me sve­do­če pi­sa­ni spo­me­ni­ci na­še kul­tu­re. Ka­sni­je smo iz­gu­bi­li dr­ža­vu, ali ni­smo je­zik. Ka­da je buk­nu­la re­vo­lu­ci­ja za oslo­bo­đe­nje Sr­bi­je po­če­la je isto­vre­me­no i du­hov­na ob­no­va i kul­tur­no ute­me­lje­nje. Vožd i Mi­loš su pra­vi­li dr­ža­vu, a upo­re­do sa nji­ma Do­si­tej je ško­lo­vao pr­ve đa­ke uvo­ze­ći duh Evro­pe u Sr­bi­ju. Me­đu tim đa­ci­ma bio je i Vuk Ka­ra­džić, ko­ji je ka­sni­jim svo­jim ra­dom i de­lom uveo Sr­be i Sr­bi­ju u kul­tur­nu isto­ri­ju Evro­pe. Ni­ka­da Sr­bi i nji­hov je­zik ni pre ni po­sle nje­ga ni­su bi­li to­li­ko ce­nje­ni i sla­vlje­ni. Do­si­tej je pr­vi u Sr­bi­ju uvo­zio evrop­sku kul­tu­ru, a Vuk je pr­vi srp­sku kul­tu­ru iz­vo­zio u Evro­pu.

Dve­sta go­di­na po­sle ob­ja­vlji­va­nja Pje­sna­ri­ce i Pi­sme­ni­ce i oni ko­ji ospo­ra­va­ju Vu­kov do­pri­nos na­šoj kul­tu­ri pi­šu Vu­ko­vim re­for­mi­sa­nim pi­smom, ko­je je – sa­vr­še­no za srp­ski je­zik i iz­ra­ža­va­nje nje­go­vog bi­ća. Od 11. ve­ka pa sve do pr­ve po­lo­vi­ne 20. je­di­no pi­smo u ma­sov­noj kul­tur­noj upo­tre­bi Sr­ba bi­lo je ći­ri­li­ca. Zbog ra­zno­ra­znih za­bra­na ko­ri­šće­nja ći­ri­li­ce u Austro­u­gar­skoj (da­na­šnjoj Voj­vo­di­ni i Voj­noj kra­ji­ni), kao i u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i Dal­ma­ci­ji, Sr­bi su bi­li pri­si­lje­ni da ko­ri­ste la­ti­ni­cu. Uosta­lom, go­to­vo sve što je vred­no na­pi­sa­no na srp­skom je­zi­ku do 1945. go­di­ne – na­pi­sa­no je ći­ri­li­com.  Po­sle to­ga do­šla je epo­ha srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka i tra­ja­la je do 1991. Od ta­da opet ima­mo srp­ski je­zik. Ći­ri­li­ca je je­di­no pi­smo srp­sko­ga je­zi­ka od Po­ve­lje Ku­li­na ba­na i Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja do stva­ra­nja Ju­go­sla­vi­je – i ka­da smo ima­li svo­ju dr­ža­vu i ka­da je ni­smo ima­li. Dok je bi­lo Ju­go­sla­vi­je, la­ti­ni­ca je bi­la dru­go srp­sko pi­smo, ali ta­da smo sle­di­li ide­ju ju­go­slo­ven­stva i srp­sko-hr­vat­skog je­zič­kog za­jed­ni­štva, na­ro­či­to zva­nič­na po­li­ti­ka Be­o­gra­da u okvi­ru ju­go­slo­ven­ske za­jed­ni­ce. Sre­ćom ili ne­sre­ćom, svi su nas na­pu­sti­li i da­nas smo sa­mo Sr­bi­ja, pa nam va­lja na­sta­vi­ti ta­mo gde smo Ju­go­sla­vi­jom bi­li pre­ki­nu­ti.

I po­red na­ših pi­sa­nja po no­vi­na­ma i ob­ja­vlji­va­nja reč­ni­ka i pri­ruč­ni­ka na­ših lin­gvi­sta na te­me je­zič­kih pra­vil­nost i ne­pra­vil­no­sti – osta­ju isti pro­ble­mi, a ja­vlja­ju se i no­vi. Njih ni­je mo­gu­će ot­klo­ni­ti dok se ne pro­me­ni od­nos pre­ma je­zi­ku. To zna­či vi­še srp­skog je­zi­ka na svim ni­vo­i­ma obra­zo­va­nja, od osnov­ne ško­le do uni­ver­zi­te­ta. Ča­so­va srp­skog je­zi­ka u na­šim ško­la­ma da­nas je upo­la ma­nje od ča­so­va stra­nih je­zi­ka, a to je mno­go ma­nje na­ci­o­nal­nog je­zi­ka ne­go u ve­ći­ni evrop­skih ze­ma­lja. Pro­fe­so­ri srp­skog u ško­la­ma uglav­nom pre­da­ju knji­žev­nost. Ve­ći­na za­po­sle­nih u me­di­ji­ma pi­še i go­vo­ri  je­zi­kom ko­ji su ste­kli u sred­njoj ško­li. Mno­ge te­le­vi­zi­je se utr­ku­ju u pra­vlje­nju što pri­zem­ni­jeg pro­gra­ma sa mu­zič­kim đu­bre­tom i ska­red­nim sa­dr­ža­ji­ma, sa reč­ni­kom i na­gla­skom za­vi­ča­ja vo­di­te­lja i uče­sni­ka…

Kod ras­pi­si­va­nja jav­nih ogla­sa za za­po­sle­nje oba­ve­zno je zna­nje stra­nog je­zi­ka, uglav­nom en­gle­skog. Zna­nje srp­skog se ne tra­ži ni u jed­nom slu­ča­ju – ko­me će se za­po­sle­ni i na kom je­zi­ku obra­ća­ti? Uz oba­ve­zno zna­nje ra­da na ra­ču­na­ru, čak i za za­nat­ska i uslu­žna za­ni­ma­nja, srp­ski je ne­po­tre­ban, a stra­ni je­zik oba­ve­zan – kao da nam je on ma­ter­nji i slu­žbe­ni je­zik dr­ža­ve.

Sko­ro ni­ko­ga osim je­zi­ča­ra ni­je bri­ga za stvar­ne je­zič­ke pro­ble­me: na­ka­rad­no gra­đe­nje no­vih re­či – ni srp­ski, ni en­gle­ski ili i srp­ski i en­gle­ski (an­glo­srp­ski) – „ga­đa­nje“ pa­de­ži­ma, osa­ka­će­na sin­tak­sa, po­gre­šno pre­no­še­nje stra­nih ime­na i na­zi­va, ne­knji­žev­ni iz­go­vor, is­kri­vlje­na zna­če­nja, po­gre­šni pre­vo­di, alj­ka­vost u pra­vo­pi­su…

Srp­ski je­zik i ći­ri­li­ca vla­sni­štvo su čitavog srp­skog na­ro­da. „Po­li­ti­ka“ već 111 go­di­na iz­la­zi na ći­ri­li­ci ne­gu­ju­ći srp­ski je­zič­ki iz­raz i za­la­žu­ći se za stan­dard­nu je­zič­ku kul­tu­ru. Kroz ceo 20. vek „Po­li­ti­ka“ je sma­tra­na uzo­rom do­brog je­zi­ka u no­vi­nar­stvu. „Srp­ski u 100 ča­so­va“, ru­bri­ka Ži­vo­ji­na Ba­te Vu­ka­di­no­vi­ća, ob­ja­vlji­va­na ne­de­ljom na stra­ni­ca­ma na­šeg li­sta kra­jem tri­de­se­tih go­di­na, kroz ka­fan­ske pri­če iz­la­že ce­lo­kup­nu gra­ma­ti­ku srp­skog je­zi­ka. Mno­gi su se na­ši či­ta­o­ci obra­zo­va­li iz „Po­li­ti­ki­nih“ na­pi­sa bu­du­ći da je od svog osni­va­nja da­va­la pro­sto­ra na­šim naj­bo­ljim pi­sci­ma i po­sve­ći­va­la pa­žnju pro­ble­mi­ma srp­skog je­zi­ka. Tim vi­še da­nas sma­tra­mo oba­ve­zom i dužnošću da upra­vo mi po­ve­de­mo ova­kvu ak­ci­ju. Na to nas po­kre­ću že­lja za zna­njem i bo­ljim ži­vo­tom i od­go­vor­nost pre­ma svom na­ro­du i nje­go­voj kul­tu­ri, a naš je­zik i na­še pi­smo su i te­ko­vi­ne i sve­ti­nje.

Na­ža­lost, ni­ko od nas po­je­di­nač­no ne mo­že is­pra­vi­ti kri­vu Dri­nu ako dr­ža­va to ne že­li. Sa­mo bo­ljim obra­zo­va­njem i pro­sve­ći­va­njem mo­že­mo po­pra­vi­ti i una­pre­di­ti i se­be i dru­štvo.

Za­to po­zi­va­mo svo­je či­ta­o­ce na uza­jam­no uva­ža­va­nje i po­ma­ga­nje, sa pu­no lju­ba­vi pre­ma na­šem je­zi­ku i pi­smu, po­štu­ju­ći svo­je ve­li­ke pret­ke i na­sta­vlja­ju­ći nji­ho­vim pu­tem.

Ja­vljaj­te nam se sa pi­ta­nji­ma i pred­lo­zi­ma, mi će­mo se tru­di­ti da ih si­ste­ma­ti­zu­je­mo i ob­ja­vi­mo.

Svi mi ko­ji­ma je sta­lo do srp­skog je­zi­ka i kul­tu­re je­smo nje­go­vi ba­šti­ni­ci i ko­ri­sni­ci, za­to ga mo­ra­mo oču­va­ti i u što bo­ljem sta­nju pre­da­ti svom po­tom­stvu.

Ka­kav nam je je­zik da­nas? Na to pi­ta­nje će u na­red­na tri me­se­ca „Po­li­ti­ka“ po­ku­ša­ti da od­go­vo­ri da­ju­ći pro­stor na­šim ugled­nim je­zi­ko­slov­ci­ma i pi­sci­ma. Sva­ko­ga da­na na na­šim stra­ni­ca­ma  bi­će ob­ja­vlji­va­ni na­pi­si sa te­ma­ma iz srp­skog je­zi­ka i o srp­skom je­zi­ku. S ci­ljem da ga sa­ču­va­mo i po­pra­vi­mo ta­mo gde smo ga po­kva­ri­li.

Za­hval­ni smo Mi­ni­star­stvu kul­tu­re i in­for­mi­sa­nja Re­pu­bli­ke Sr­bi­je jer je pre­po­zna­lo zna­čaj na­šeg po­nu­đe­nog pro­jek­ta „Sa­ču­vaj­mo svoj je­zik – go­vo­ri­mo i pi­ši­mo srp­ski“ za srp­sku kul­tu­ru. Ta­ko­đe, uz za­hval­nost svim auto­ri­ma ko­ji su se oda­zva­li da pi­šu, po­seb­no za­hva­lju­je­mo In­sti­tu­tu za srp­ski je­zik SA­NU, Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, Ma­ti­ci srp­skoj i aka­de­mi­ci­ma SA­NU kao i na­šim ilu­stra­to­ri­ma ko­ji su cr­ta­li na za­da­te te­me da bi­smo tek­sto­ve što bo­lje opre­mi­li: Dar­ku No­va­ko­vi­ću, No­vi­ci Ko­ci­ću, Dra­ga­nu Sto­ja­no­vi­ću i Jo­va­nu Pro­ko­plje­vi­ću.

Politika/Gra­di­mir Ani­čić