I od dimnjačara Borislava Blagojevića, koji je za tri radne decenije otčepio preko šest hiljada odžaka u Banjaluci, može se ponešto naučiti.
Za početak, svi koji lože znaju da bi dimnjak trebalo očistiti na vrijeme. Međutim, 99 odsto ljudi Boru zove usred zime kad je gur guzici, što, u prenesenom smislu, pokazuje više lošu nego dobru osobinu ovdašnjeg naroda i njegovih prvaka da sve što mogu danas, ostave za sutra, godinu, vijek, milenijum…
Drugo, baš iza tog neplaniranja i “prijo moja, kako ćemo, prijatelju, lako ćemo” je naša tradicionalna “mudrost” – ma šta zna taj Boro sa licencom. Zvaćemo ilegalnog Peru jer je jeftiniji. A i sami dimnjak možemo očistiti…
– Da, ovdje se svaka Mara razumije i u krivi k…., smatrajući da je njeno po selu pjevati i da upravo ona najbolje zna i sve može da radi. Kada na to dodamo bezvolju odozgo da se bilo šta kontroliše i provjetrava jasno je zašto smo crnji od čađi, nerazvijeni, nedorasli, nepraktični, neostvareni, nedo…ani – veli moj komšo.
A to što je Boro u jednom dimnjaku nebodera našao šest pivskih flaša koje je neki zidar popio pa sakrio od poslovođe, naš je supertalenat ne samo za hvatanje krivina na poslu i ostale povrede radne dicipline – mi volimo da, izbjegavajući odgovornost, sva svoja sranja naguramo pod tepih i to kao, recimo, nikada vraćene javne i unutrašnje dugove uvalimo djeci, unucima, praunucima…
Takođe, činjenica da se najveći dio ljudi i danas hvata za dugme kada ugleda dimnjačara jeste lijepo vidjeti, ali govori o praznovjerju, prizivanju sreće i da bolji život padne s neba.
– S druge strane, godinama nakon “crvenog doba”, tj. ne konzumiraći demokratiju u pravom smislu riječi, ljudi su dočekali da samo mogu da laju, a da se ništa ne dešava. Zato i nije čudo što takvom narodu, zapušenih moždanih odžaka i oluka, odnarođena vlast određuje čak i na kom poljančetu može javno da prostestuje, proziva i izražava nezadovoljstvo.
Elem, onaj vic u kojem plavuša pita – “Jesi li čula da je našeg dimnjačara pregazio auto”, a druga kaže: “Joj, strašno, više nismo sigurni ni na krovu” – za ovu priliku zvuči više nego pametno. Jer čini se da nema tog dimnjačara koji bi koliko-toliko pročistio naš državni dimnjak u kojem nema privrede i nade, i koji je pun domaćeg nacionalšovinizma i strane okupacije, najgore političke gareži, taloga i kurvanluka, lopovluka, nepotizma, kriminala, korupcije… Slobodno nastavite niz.
