Grad, meštani i brojni donatori obnovili bogomolju na brežuljku kod Rajkovića. Objekat podignut na mestu na kojem su se tajno sastajali dvoje mladih

KAPELA na brežuljku kod Rajkovića nije izdržala iskušenja istorije. Stradala je u poslednjem ratu, ali je ipak obnovljena zahvaljujući inicijativi meštana, uz pomoć grada Prijedora, resornog ministarstva i brojnih donatora.

Na ovo mesto danas vernici dolaze u vreme Male Gospe, 8. septembra. Veruje se da će devojka koja se u Kozarcu iz muške ruke napije vode sa sedre Kozaračke reke, zauvek tu i ostati. Kapela je postala u narodu poznatija pod imenom Mehmedova crkva i bila je i ostala mesto hodočašća mladih zaljubljenih parova.

– Na ovo mesto oduvek je dolazio narod na molitvu. Pre rata su znali da spavaju po dve-tri noći da uhvate mesto, koliko je ovde bilo gužve. Nema odakle ljudi nisu dolazili, spavali su pod šatorima i čekali Malu Gospu da osvane, da se pomole Bogu da im ispuni želje. Najčešće i danas dolaze oni koji se mole za svoju ljubav – kaže Ingrid Rajković, meštanka koja živi nedaleko od kapele.

Priča o Mehmedovoj crkvi i danas čuva uspomenu na tužnu priču o velikoj zabranjenoj ljubavi, od pre više od 130 godina. Tada se u naselje Kozarac doselio austrijski industrijalac Karl Šmucer koji je otvorio pilanu. Namera mu je bila da pravi kuće od drveta, kako bi ubrzao obnovu Prijedora, koji je skoro u potpunosti izgoreo u požaru 8. juna 1872. godine. Trebalo je da izgradi oko 400 kuća, pa je zaposlio brojnu domaću radnu snagu.

Sa Karlom Šmucerom u Kozarac je stigla i njegova porodica, među njima i dva sina i kćerka Marija, prava lepotica. Sudbina je htela da se lepa Marija beskrajno zaljubi u zgodnog i mladog, ali siromašnog radnika u očevoj pilani, Mehmeda Kulašića. Osim lepote, Mehmed je nadaleko bio čuven jer je lepo svirao tamburu i gitaru i pevao sevdalinke, a priča o Marijinoj lepoti stigla je u Kozarac mnogo pre nje same.

Iako su znali da je u to vreme takva ljubav, bogate katoličke lepotice i siromašnog mladića islamske veroispovesti, bila nemoguća, srce nije moglo da sluša razum. Od očiju znatiželjnika skrivali su se viđajući se na brdašcetu iznad pilane. Sudbina je htela da Marija ostane u drugom stanju. Od oca i svih ostalih krila je trudnoću, ali nakon devet meseci rodilo se dete.

Niko sa sigurnošću ne zna da li je novorođenče rođeno mrtvo, ili je Marija nešto učinila s njim, kako bi sve sakrila, u strahu od oca. Šmucer šokiran istinom, Mehmedu je odmah dao otkaz, a kćerku Mariju poslao nazad za Austriju.

Vlastiti postupak ga je proganjao, pa je na brežuljku kod Rajkovića izgradio kapelu, posvećenu Mariji, pomoćnici hrišćana, a izgrađena je na mestu gde su se tajno viđali Marija i Mehmed.

ŠMUCEROVA UNUKA

PRIČA se da je Mehmed Kulašić mnogo tugovao. Iz njegovog kućerka do duboko u noć čulo se kako peva tužne pesme, žaleći za Marijom. Navodno se kasnije oženio i imao dvoje dece, dok se o Mariji gotovo ništa ne zna. Ipak, pre nekoliko godina pojavila se i praunuka Karla Šmucera, Helga Kambič, koja živi u Sloveniji, koja je izdvojila značajna sredstva za obnovu kapele.

Novosti