Srbija je naša mila raširila svoja krila.“ Upravo te stihove i mnoge druge, na savršenom srpskom jeziku, obučeni u prelepe šumadijske nošnje, otpevala je grupa studenata Tokijskog univerziteta. A onda su i „za pojas zadenuli“ i odigrali prepoznatljive srpske igra, s takvom lakoćom, kao da su stasali kraj Đetinje ili Morave. Gosti na koncertu u Ambasadi Srbije u Tokiju aposlutno su ushićeni onim što je za samo nekoliko dana postigao jedan Zvečanac sa beogradskom adresom – Dejan Milisavljević, koji već 35 godina neguje srpsku tradiciju kroz igru i pesmu.
Po zanimanju koreograf, a po profesiji ekonomista, Milisavljević se u Tokiju obreo na inicijativu Srpkinje Jelene Jeremić, koja živi i radi u japanskoj prestonici, a koja je prijateljica Ecuko Cunozaki, supruge bivšeg japanskog ambasadora u Srbiji Tošija Cunozakija, osvedočenog prijatelja Srbije, koga su mnogi s tugom ispratili iz Beograda.
– Oni su došli na ideju da pozovu nekoga ko bi održao seminar srpske narodne tradicije na Tokijskom univerzitetu. Dogovor je vrlo kratko trajao, pa su mi već u avgustu rezervisali avionske karte, a u septembru sam se obreo u Tokiju kao predavač narodne tradicije na Tokijskom univerzitetu.
KULTURA KROZ VEKOVE
Pošto u Japanu živi 150 Srba, tadašnja ambasadorka gospođa Bojana Adamović došla je na ideju da se održi i prezentacija za diplomatski kor u ambasadi Srbije.
Gosti su bili oduševljeni. Suština prezentacija bila je da se predstave Srbi kroz vekove, a zatim su predstavljene srpske igre, gde su Japanci sa univerziteta odigrali igre iz centralne Srbije – kaže Milisavljević.
Japanci odlično pevaju srpski, a proslavljeni koreograf kaže da je bio ponosan kada je video svoje delo.
– Kada sam ih ugledao u nošnjama, kako igraju i pevaju, bio sam ponosan što sam Srbin.
Interesantno je da Japance koji imaju bogatu ratnu istoriju zanima baš srpsko kulturno nasleđe i nacionalni identitet. Sve prezentacije koje sam održao bile su izuzetno posećene, i posle svake bi usledele ovacije. Japanci su takvi, oni poštuju vrednost – objašnjava Milisavljević.
Na Tokijskom univerzitetu Japancima je Srbiju predstavljao kroz vekove.
– Pošto je Japan jedina država na svetu koja nije amerikanizovana, pa nema razdora nacionalnog identiteta i kulturnog nasleđa, bila mi je čast da im predstavim svoj narod, naše kulturno nasleđe i sve ono čime se bavim.
Prezentaciju sam počeo od osmog veka, dakle, od kneza Višeslava, oca Srba, kako ga zovu, pa sve do Karađorđevića, zatim kakva je podela, kako se Srbija naseljavala. Nažalost, o tome ni Srbi u Srbiji ne znaju dovoljno, pa čak ni ne razlikuju gradske i seoske kostime. Pričao sam Japancima i o stilu, načinu igranja, kako se igra u zapadnoj Srbiji gde dominira dinarski stil, kako se igra u jugoistočnoj, kako u severnoj, kako su naseljavani Banat, Bačka i Srem.
OPANAK I KOŠULJA
Mladim Japancima je predstavio i jelek, opanak, košulju. Video slajdovima ušetali su se i u stare srpske kuće na Zlatiboru, stare kovačnice.
– Potrudio sam se da Srbiju predstavim kao antikvitet, kroz kulturno nasleđe i kulturnu tradiciju – kaže on.
Posebno zadovoljstvo bila mu je prezentacija Kosova i Metohija.
– Bili su zapanjeni kad sam im pokazao mapu Kosova i Metohije i objasnio zašto danas u svim zvaničnim izveštajima nema Metohije. Objasnio sam da je to zato što je to manastirsko imanje, zato su tu crkve i manastiri sazidani još u 14. veku. Pokazao sam i nošnje iz Srema, iz Užica, kao i vranjsku gradsku nošnju.
Časovi srpske kuhinje
Japan Srbiju poznaje i po kuhinji. Veliku zaslugu za ovu posetu Dejan Milisavljević odaje Jeleni Jeremić koja živi u Tokiju i supruga je grčkog diplomate. Kako kaže, ona Japancima drži časove srpske kuhinje.
Epilog svega jeste da je grupa studenata u Japana odlučila da u decembru poseti Srbiju. Igre koje su za kratko vreme naučili moći će da pokažu na bini beogradskog Kolarca, kao i na Filološkom fakultetu u Beogradu. Planiran je i odlazak u Smederevo. Na koreografa koji je radio sa više od 300 ansambala u Srbiji, a znanje o igri, pesmi, kostimu i tradiciji prenosio i srpskoj deci i u Frankfurtu, Kelnu, Bazelu, Inzburku, Beču, Parizu, Ljubljani, Trstu, Republici Srpskoj, Japan je ostavio poseban utisak.
– Radio sam u osam država, sa našom decom u dijaspori i sa ansamblima u Srbiji, ali poštovanje koje japanski studenti ukazuju međusobno i prema predavačima je fascinantno. Njihove uniforme su me podsetile na vreme kada sam išao u školu i imao dobre profesore, dobar vaspitno-obrazovni program, jedan konzervativni duh koji je edukovao mlade ljude i usmeravao ih. A danas imate mlade ljude koji hoće sa jednom sveskom da završe školu. To u Japanu nema. Sam Tokio ima 14 miliona građana, dve Srbije u jednom gradu, gde sve dobro funkcioniše. Dovoljno je da vam kažem da taksisti voze u belim rukavicama, da je sve pedantno, čisto.
Sveska i flaša piva
– U poslednje tri godine održavaju se smotre folklora iz dijaspore u Srbiji i niko od naših zvaničnika se nije udostojio da dođe i poseti tu decu. Ove godine u Nišu predsednik države nije našao za shodno, ili nije bio obavešten, bio je 10 km dalje, a nije svratio da obiđe 3.000 mladih ljudi iz dijaspore – kaže Milisavljević.
– Političari u drugi plan stavljaju folklor, zato što su nepismeni. Podržavaju Grand produkciju i slično. Nemam ništa protiv toga, ali to truje omladinu. Deca koja idu na folklor, u torbi pored knjiga nose i opremu za igru, ona završavaju škole. A imate i onu decu koja školu završavaju sa jednom sveskom i završe s flašom piva na Adi Ciganliji. To je problem.
