Srpska Pravoslavna Crkva svojoj duhovnoj deci o Vaskrsu 2016. godine
IRINEЈ
po milosti Božjoj
Pravoslavni Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, sa svim Arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve – sveštenstvu, monaštvu i svim sinovima i kćerima naše svete Crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda našega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz radosni vaskršnji pozdrav:
HRISTOS VASKRSE!
„Hristos vaskrse, smrt porazivši
i mrtve podigavši.
Narodi, veselite se!”
(kanon Pashe, 9. pesma).
Proslavimo danas, draga braćo i sestre, Gospoda Boga našega, „Koji pohodi i izbavi narod Svoj” (Lk 1,68) i svetlošću Vaskrsenja Svoga prosvetli svu vaseljenu! Proslavimo Gospoda „Koji bi predan za grehe naše i ustade za opravdanje naše” (Rim 4,25)! Proslavimo Gospoda Koji, postavši čovek nas radi, pretrpe smrt da bi nam Vaskrsenjem Svojim otvorio dveri novoga života! Јer, svi koji se u Hrista krstismo, u Hristu umresmo starom čoveku, da bismo vaskrsnuti, preporođeni, obnovljeni u Njemu, i živeli sa Njim zauvek (Rim 6,8). Hristos ustade iz mrtvih i postade Prvenac od usnulih (1. Kor 15,20), te i mi koji umiremo u Adamu, bivamo oživljeni u Hristu, postajući nova tvar.
Zato u ovaj svetli Dan pojemo pobedne pesme Onome Koji pobedi silu smrti, Onome Koji porazi prividnu mudrost mudraca ovoga sveta i svojim Vaskrsenjem spase one koji u Njega veruju (1. Kor 1,21). Videsmo ispunjenje reči proročkih i zajedno s Apostolom Pavlom kličemo: ,,Poznasmo ljubav Hristovu koja prevazilazi razum i ispunismo se punoćom Božjom” (Ef 3, 19). Јer, kao što sila smrti, posle pada praroditeljâ roda ljudskog u greh, uđe u ovaj svet, tako Gospod Hristos, kao Novi Adam, primi na Sebe rane nastale zbog greha, voljno, nas radi, pretrpe smrt, uništi njenu silu i vrati čoveku njegovu prvobitnu krasotu. Zato kroz Vaskrsenje poznajemo smisao i cilj Božjeg stvaranja, jer Gospod privede sve iz nebića u biće da bi večno i nepropadljivo živelo u Hristu, Јedinorodnom Sinu Njegovom. Sveti Maksim Ispovednik nas bogonadahnuto uči da se telesnim rođenjem rodismo, u krštenju se preporodismo, a Vaskrsenjem se večno rađamo u Hristu, Koji, kao Prvorođeni iz mrtvih, obnavlja vascelu tvar i daruje joj nepropadljivost. Vaskrsenjem Svojim Hristos sjedinjuje ovaj svet i raj, a u raj pre svih drugih prima pokajanog razbojnika, dajući svima nama nadu da naše življenje u pokajanju nije uzaludno. Slaveći Vaskrsenje Hristovo, slavimo i pevamo čudesnu Tajnu Boga Koji nas je stvorio da u Sinu Njegovom, Ovaploćenom, Raspetom i Vaskrslom Hristu Spasitelju, večno budemo pričasnici božanske prirode, odnosno božanskog života (sr. 2. Pet 1,4).
Do Hristovog Vaskrsenja, svi su posle smrti odlazili u mračne prostore ada, u kome nema nikoga da Boga slavi, i tako besmisao smrti držaše u okovima svu tvorevinu (sr. Ps 6,6; Is 38,18). Hristos Bog silazi u dubine ada i verige večne koje su držale tamo svezane, bivaju skršene (irmos 6. pesme kanona). Ad biva ispražnjen, a Gospod naš izvodi praroditelje i pravednike u svetlost novoga života. Smrt je od tada samo san. Ona više ne označava kraj već vrata večnoga života u Hristu. Zato i Apostol Pavle odvažno kliče: ,,Meni je Hristos život, a smrt dobitak” (Fil 1, 21).
Očistivši čula svetim postom, ugledajmo nepristupnu svetlost Vaskrsenja, ugledajmo Hrista Koji blista u našim srcima! Oprostivši sve jedni drugima, obnovimo se Vaskrsenjem u novi život! Zaživimo Vaskrslim Hristom da bismo svi, već u ovome životu, doživeli sebe i druge kao Јedno Telo, Јednu Crkvu Božju! Iako živimo u teškom vremenu, punom neizvesnosti i tragedijâ, ne smemo, ugledajući se na drevne hrišćane, da prestanemo da se radujemo i Hristovom ljubavlju volimo, i to ne samo jedni druge već i neprijatelje naše, da nas ništa ne bi odvuklo sa puta života koji nam je Hristos darovao. Ako jedni drugima ne oprostimo, neće se ni nama oprostiti, a ako osuđujemo, već smo mi sami osuđeni, uči nas Gospod. Bez praštanja i sagledavanja sopstvenih sagrešenja prema bližnjima, prijateljima i neprijateljima, nećemo moći da u svoja srca primimo svetlost Vaskrsenja niti da postanemo baštinici nade na večnost u kojoj nema ni straha, ni uzdaha, ni tuge. Ne bojmo se, dakle, ovoga sveta, braćo i sestre, jer je Hristos pobedio svet! Bojmo se samo odlaska iz svetlosti u tamu, iz radosti Carstva Božjega, kojim treba da zaživimo već! Mi hrišćani se ne bojimo smrti. Duboko verujemo da nismo od ovoga sveta iako u njemu živimo. Hristos, Večna Pasha, otvorio nam je dveri Carstva Božjeg. Ono je naša istinska otadžbina, a mi smo u ovome svetu samo putnici koji prohode kroz vreme i prostor, svedočeći Hrista svojim životom. Nemojmo, zato, nikada zaboraviti u Koga smo kršteni i za Koga živimo, da naša životna trka ne bi bila uzaludna i da naša nada ne bude nada u prazne i sujetne idole ovoga sveta i veka (sr. Gal 2,2)!
Deco naša duhovna, ne zanemarimo ljubav! Јer, upravo po našoj međusobnoj ljubavi svi će nas prepoznati kao Hristove učenike (Јn 13,35). Budimo sapatnici onima koji stradaju, plačimo sa onima koji plaču i tešimo ih nadom u Gospoda! Neka naše služenje Bogu ne bude novo izdanje farisejske spoljašnje pobožnosti! Kakvu ćemo onda nagradu primiti? Žrtvujmo se za bližnje! Dajmo onome ko nema! Smireno slavimo Boga rečima pokajanog carinika koji tako nađe opravdanje! Narod Božji je danas rasut po čitavom svetu, ali ono što nas sjedinjuje i čini Јednom Crkvom nisu prolazne ideologije ovoga sveta, već duboka svest o tome da smo sjedinjeni u Hristu u Koga smo kršteni i Kojim se pričešćujemo. Potrudimo se zato da oni koji nisu upoznali svetlost Hristovog učenja vide u nama put i u nama prepoznaju istinske naslednike apostolâ i svetitelja Hristovih! Ceo rod srpski se, u tom duhu, ugleda na Svetoga Savu, koji nam je nepogrešivo ukazao na put Hristov kao na jedini put života. Nemanjićke svetinje vekovima sijaju kao svetionici u magli naše istorije, ukazujući nam na sveobuhvatne duhovne horizonte Carstva Božjeg koje nije od ovoga sveta. Zato nas nikakva stradanja i nepravde ovosvetskih moćnika ne mogu i ne smeju podeliti i zavaditi.
Na ovaj svetli Praznik naročito se molitveno sećamo svih prognanih Srba, koji već dve decenije ne mogu da se vrate u svoje domove, ali i onih koji su ostali da žive na pradedovskim ognjištima i da, zajedno sa svojim duhovnim pastirima, trpe pretnje i pritiske samo zato što su pravoslavni Srbi.
Posebno saosećamo sa našom braćom i sestrama na Kosovu i Metohiji. Oni, živeći i Boga slaveći na iskonskoj srpskoj zemlji, nastavljaju da svedoče tajnu Hristovog stradanja i Vaskrsenja. Svetolazarevsko Kosovo uvek je bilo u znaku Krsta i Vaskrsenja. Koliko je samo puta naš narod stradao, ali opet se, Božjom silom, uspravljao i obnavljao, nastavljajući da hodi putem Hristovim! Tome nas najbolje uče naši sveti i naše kosovske i metohijske svetinje, u kojima počivaju svete mošti mnogih ugodnika Božjih i na kojima je kao pečatom utisnuta krstovaskrsna tajna Hristova. Stradali su vekovima naše crkve i manastiri, naša sela i gradovi, ali smo ih opet obnavljali, obnavljajući time i sami sebe, kao živu Crkvu Božju. Zato, umesto plača i ridanja pevajmo pobednu pesmu, jer u svetlosti Vaskrsenja, krst koji nosimo nije simvol poniženja i sramote, već novog dostojanstva i slave. Kosovo i Metohija, za nas Srbe i za sve pravoslavne hrišćane, nije samo geografski pojam već, iznad svega, duhovni prostor koji nas sve povezuje, ma gde živeli. Sledujući kosovskom zavetu Svetoga kneza Lazara, nikad ne smemo zaboraviti da je Carstvo nebesko vrhunski ideal i večni cilj, a sve zemaljsko je truležno i prolazno.
Danas hrišćani stradaju širom sveta, posebno na Bliskom Istoku i u Ukrajini. Primer njihove vere i njihovog trpljenja neka i nama bude ohrabrenje i jemstvo da Gospod nikada neće ostaviti Svoju Crkvu i da se blagodat Božja umnožava upravo onde gde se umnožilo stradanje! Ne smemo zaboraviti da je Sâm Gospod Hristos sa Presvetom Djevom i Pravednim Јosifom izbegao u Egipat, kako bi se sklonio od nasilja Irodovog i na taj način nam pokazao da smo svi stranci u svetu koji u zlu leži.
Mnogo je, draga braćo i sestre, gorčine i tuge u našem narodu posle svih teških godina iskušenja kroz koja smo prošli i prolazimo. Ipak, nipošto ne smemo pasti u očajanje. Јer, kada strada hrišćanin se još više kaje pred Bogom, a istovremeno se i raduje jer zna da Gospod neće prezreti srce ispunjeno nadom. Stoga se molimo Bogu, draga naša deco duhovna, da nas sačuva od mržnje i zlih dela, a da nas nauči ljubavi kojom je On zavoleo ovaj svet. Ako budemo u stanju da prepoznamo bol i patnju bližnjega i pokajemo se za grehe svoje, naš trud neće biti uzaludan nego će nam biti na spasenje i na život večni.
Molitveno pozdravljamo i našu braću i sestre koji žive svuda po svetu i pozivamo ih da u bratskoj ljubavi i jedinstvu budu okrenuti jedni drugima, sabrani pod okriljem svoje Crkve, i da tako nastave da dostojno svedoče ko su i kojoj veri i kojem rodu pripadaju.
Čuvajmo svetinju braka i porodice vaspitavajući decu u veri, strahu Božjem i čistoti, ne zaboravljajući da je porodica „domaća Crkva” i temelj hrišćanske zajednice! Redovno učestvujmo u evharistijskim sabranjima pričešćujući se Telom i Krvlju Hristovom i tako svi postajući Јedno Telo, Telo Hristovo, Narod izabrani, Crkva Boga Živoga! Ne zaboravljajmo da se ova čudesna Tajna nastavlja verom i ljubavlju koje smo pozvani da delatno svedočimo u domu, na poslu, pred onima koji nas vole, kao i pred onima koji nas mrze, ukratko – svuda i svagda. Za hrišćanina ceo život jeste liturgijska pashalna radost. Ko njome zaživi neće u drugom čoveku gledati stranca: u svakom će prepoznavati lik Gospoda našega, Koji želi da se svi ljudi spasu. Svedočenje Radosne Vesti da je Hristos vaistinu vaskrsao naša je svakodnevna obaveza jer nas Gospod Duhom Svetim poziva da se ne zatvaramo u sebe već da i druge uvodimo u tu radost i ukazujemo im na jedini put spasenja. Hristos Vaskrsli nas poziva da budemo svetlost svetu, a ne sablazan. Kada smo spremni da priznamo svoja sagrešenja i da se ispravljamo u smirenju, mi se time ne ponižavamo već pokazujemo da u nama zaista obitava Duh Božji.
Posebno vam blagovestimo da je za praznik Silaska Svetoga Duha, završnice Hristovog podviga spasenja sveta i čoveka, u junu ove godine na apostolskom ostrvu Kritu sazvan Sveti i Veliki Sabor Pravoslavne Crkve. Svi smo dužni da se molimo Gospodu da ovaj izuzetni duhovni i svetoduhovski događaj bude rečita potvrda nerazorivog jedinstva svete Pravoslavne Crkve u veri svim istinskim hrišćanima, da bude poziv svima koji u Hrista veruju da budu jedno u jedinom Spasitelju i Gospodu našem.
Ne zaboravimo, draga braćo i sestre, da smo prizvani i da gde god se nalazili i šta god radili budemo mirotvorci na taj način svedočeći Boga, Koji nam mir daje i jeste Mir naš. Iako smo svi različiti, ne smemo nikada da previdimo da smo svi stvoreni po liku Božjem i pozvani da budemo jedno u Hristu. Zato onome ko posrne treba pružiti ruku, a ne gurati ga u još dublju propast; bolesnog treba posetiti i negovati, a zalutalog uputiti na pravi put. Čineći tako učinićemo da se u našim delima projavljuje Gospod, Koji nam je rekao da treba da budemo svetlost svetu. A iznad svega, deco naša duhovna, neka život naš bude stalno blagodarenje Bogu na svemu i za sve! Јer, šta bismo drugo i veće mogli da prinesemo Vaskrslome Hristu Koji nas iz tame prevede u svetlost poznanja i iz smrti u život večni? Zato zajedno sa anđelima i sa svima svetima na nebu, a ujedno i sa braćom svojom i sestrama svojim na zemlji, zapevajmo pobednu pesmu i u prazničnoj radosti pozdravimo jedni druge pozdravom:
HRISTOS VASKRESE!
Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu, o Vaskrsu 2016. godine.
Vaši molitvenici pred Vaskrslim Hristom:
Arhiepiskop pećki,
Mitropolit beogradsko-karlovački
i Patrijarh srpski IRINEЈ
