Još 90 minuta i gotovo – Frančesko Toti će od 18.00 časova odigrati svoj poslednji meč za Romu, i otići u penziju.
Čovek koji je čitav život proveo igrajući za Vučicu, napisao je emotivno pismo upućeno Rimu. Napisao ga je za specijalizovani sajt za koji pišu samo profesionalni sportisti.
Nismo izdržali, emocije su nas savladale i suze su na kraju same krenule.
Pre 27 godina, neko je zakucao na vrata našeg stana u Rimu. Moja mama, Fjorela, otišla je da otvori. Ko bi pomislio da će to biti jedan od trenutaka koji će definisati moju fudbalsku karijeru?
Kada je otvorila vrata, grupa ljudi se predstavila kao fudbalski direktori. Ali, nisu bili iz Rome. Nosili su crveno i crno.Bili su iz Milana i želeli su da igram za njih. Nius pitali za cenu. Moja mama je digla ruke. Šta mislite da je rekal tim ljudima?
Kada si klinac u Rimu, imaš samo dva moguća izbora: Ili su crveni ili plavi. Roma ili Liacio. Ali, u našoj porodici je postojao samo jedan izbor.
Nažalost, nisam uspeo mnogo bolje da upoznam svog dedu koji je preminuo dok sam bio još mali. Međutim, ostavio me je sa sjajnim poklonom. Srećom po mene, moj deda Đanluka bio je veliki navijač Rome i tu strast je preneo na mogao oca koji je potom istu preneo na brata i mene. Naša ljubav prema Romi je nešto za šta brinemo i što smo nastavili da prenosimo. Roma je više od fudbalskog kluba. To je deo naše porodice, naša krv, naša duša.
Nismo mogli da gledamo dosta Rominih mečeva na TV-u jer se 80-ih nisu previše ni prenosili. Ali, kada sam imao sedam godina, otac je nabaio karte za utakmicu i napokon sam išao da gledam Vučicu na Olimpiku.
I sada mogu da zatvorim oči i setims e tog trenutka. Boje, pesma, dimne bombe…S obzirom na to da sma kao mali bio nestašan, sve to što su Romini navijači radili brzo je ušlo u mene. Osećaj koji se ne može opisati rečima.
Predivno…Jedina reč za to
U našem delu grada, u san Đovaniju, mislim da me niko nikada nije video bez lopte u rukama.U kaldrmskim ulicama, oko katedrale, u uličicama…Bilo gde, ja bih igrao fudbal.
Čak i kada sam bio dečak, bilo je to više od ljubavi između fudbala i mene. Oduvek sam imao ambiciju da izgradim karijeru. Počeo sma da igram za mlade timove. Imao sam novine i postere tadašnjeg kapitena Rome Đaninija na zidu sobe. Bio je ikona, simbol. Bio je dete iz Rima, baš kao i ja.
I tada, kada sam imao 13 godina, neko je pokucao na vrata. Tipovi iz Milana su me pitali da li želim da se priključim njihovoj ekipi. Prilika da odeš u veliki italijanski klub. Šta ću odlučiti? Pa, to nije bila moja odluka, naravno.
Moja mama je bila šef. I danas je. jako je vezana za svoje dečake. Koa i svaka italijanska majka, i ona je bila uplašena. Nije želela da idem od kuće bojeći se da bi nešto moglo da mi se dogodi.
– Ne, ne – rekla je direktorima. To je sve što je imala da im kaže. To je bio kraj. Odbijena je ponuda za moj prvi transfer.
Otac je mene i brata vodio na naše utakmice tokom vikenda, ali je mama bila glavna radnim danima. Bilo je teško reći ”ne” Milanu. To bi donelo dosta novca našoj porodici. Ali me je majka naučila lekciji tog dana. Tvoj dom je najvažnija stvar u životu.
Nekoliko godina kasnije, nakon što sam skautiran na jednoim od svojih mečeva, Roma mi je ponudila ugovor. Hteo sma da nosim žuti i crveni dres. Mama je znala. Pomogla mi je u kariejri mnogo puta. Jeste, bila je zaštitnički nastrojena. I dalje je.Ali, toliko je žrtve podnela da bi bila sigurna da sam na terenu svakog dana. Znam da su te godine bile veoma teške za nju.
Majka me je vozila na treninge, čekala me ispred, pa vozila nazad. Čekala je nekad dva, tri, nekad i četiri sata. Čekala je po kiši, zimi, nije bilo važno koje godišnje doba. Ona je čakala da bih ja mogao da ostvarim svoj san.
Nisam znao da ću debitovati za Romu na “Olimpiku” sat i po pre utakmice. Seo sam u autobus koji nas je vozio iz trening centra do stadiona, i odjednom sam osetio veliko uzbuđenje. Spokoj koji sam imao od sna noć pre toga, nestao je. Romini navijači su mnogo drugačiji od ostalih, jer tolika su očekivanja od igrača koji nosi Romin dres. Moraš da dokažeš da vrediš, i nema mnogo prostora za greške.
Kada sam kročio na teren na debiju, bio sam preplavljen osećajem ponosa jer igram za moju kuću. Za mog dedu. Za moju porodicu.
Za 25 godina, ta presija – a to je privilegija, nije prestala.
Naravno, i grešio sam. Bio je čak i momenat pre 12 godina kada sam ozbiljno razmišljao da napustim Romu i pređem u Real Madrid. Kada jedan tako veliki klub, verovatno i najjači na svetu, želi da te dovede, počneš da se pitaš kakav je život negde drugde. Razgovarao sam tada sa predsednikom Rome i to je prelomilo da ne odem. Ali, na kraju, tek me je razgovor sa najbližima, sa mojom porodicom, podsetio šta je zapravo život.
Dom je sve.
Rim je moj dom 39 godina, 25 godina kao fudbaleru Roma je moja kuća. Osvajao titulu ili igrao Ligu šampiona, nadam se da sam reprezentovao i nosio Romine boje najbolje što sam mogao. Nadam se da sam vas učinio ponosnim.
Znate me kao čoveka koji teško menja svoje navike. Čak se nisam selio iz roditeljske kuće sve dok se nisam oženio sa Ilari. Sada kad pogledam moj život ovde i ono što sam propustio, znao sam da ću ovde imati rutinu, te svakodnevne stvari. Mnogi sati treninga, toliko priča iz svlačionice. Mislim da će mi najviše nedostajati ispijanje kafe sa saigračima svaki dan. Možda, ako postanem direktor jednog dana, ti trenuci će i dalje da žive.
Ljudi me pitaju, zašto si proveo čitav život u Rimu?
Rim je moja porodica, moji prijatelji, ljudi koje volim. Rim je more, Rim su planine, spomenici. Rim su, naravno, Rimljani. Rim je žuto i crveno. Rim je, za mene, svet. Ovaj klub, ovaj grad, je moj život.
