Svedočenje Vasilija Karana o detinjstvu u neprijateljskom obruču, u zbegu na Kozari tokom julske ofanzive 1942. godine, ostavilo je bez daha slušaoce na času istorije, ispred spomenika “Ranjena ptica” na Jokinom brdu kod Gornjih Podgradaca.
Vasilije je učenicima podgradačke škole koji su na spomenik deci Kozare koja se nisu vratila iz rata položili vence od poljskog cveća, zajedno sa starijima koji pamte vreme zla, zasvirao na čobanskoj fruli himnu “Na Kozari grob do groba…” Istoričari su zapisali da je u Drugom svetskom ratu, iz kozarskih sela i gradova odvedeno u logore i na druga gubilišta više od 11.000 dece.
Vasilije je među malobrojnim umakao svojim dželatima i u šumi, sam bez igde ikoga, preživeo ratne strahote.
– Kada dođem pred ovu “ranjenu pticu”, vidim celu 1942. godinu, vidim jauk Kozarčana i pesmu koja se mešala sa tim jaucima. Borci su se lavovski borili a majke su kukale nad palim sinovima, kćerkama, braćom… To je bio pakao kojeg nikada ni jedan pisac neće uspeti dočarati, u veličini i snazi, kako je to izgledalo. O Kozari napisao sam 38 knjiga, ali nisam sve ispričao. Kada je Kozara pala krajem juna, Nemci, ustaše i domobrani su opasali Kozaru u kojoj je 80.000 civila živelo u kolibama. Tada je nastao sveopšti pakao. Muškarce su odvajali i transportovali u Nemačku na rad, a ostale, bez izuzetka sprovodili u logore smrti NDH – svedoči Vasilije, koji uveliko gazi 9. deceniju života, ali se svega dobro seća i detaljno opisuje teror nad svojim Kozarčanima.
– Kolona duga, preduga. Ne vidim joj kraj. Prate nas ustaše. Uniforme im tamne, pogledi još tamniji, a mržnja nemerljiva. Galame i prete. I sada, kao da čujem njihove glasove, sad ćete vi u Unu, sad u furunu. Ćutao sam. Sa mnom su bili majka, dva brata i mala sestrica. Otac je ostao u Kozari, negde u nekom skloništu. Otišao je još dok smo bili u kozarskom zbegu da nam pribavi hranu i nije se vratio. Mislio sam na njega i putovao u logor. Majka je bila mokra od vrućine i straha. Ustaše su se razmahivale kundacima, psovkama, uvredama. Imao sam 8. godina i sve sam razumeo. Usput razmišljam kako ću živ izgoreti u nekakvoj peći koja je namenjena za ubijanje ljudi. Nisam želeo da umrem nego sam mislio na život, hteo sam da živim. Voleo sam da se igram, da trčim, da se pentram i družim sa vršnjacima. I oni su u ovoj koloni. Svi smo bili tužni, mokri od umora, od julskog sunca, ali i od straha. Kolona Kozarčana kretala se preko mog Pogleđeva. Sa brda, video sam celo svoje Knešpolje. Bilo je u plamenu. Koliko kuća, štala i drugih objekata u seoskom dvorištu, toliko crnih oblaka dima koji su se izvijali do neba. Knešpolje u plamenu, a mene gone u Jasenovac. Tamo gde se umire- veli ova svedok bolne prošlosti i krvave istorije, koji je počtekom jula 1942. umakao iz kolone smrti.
– Pobegao sam na ogičled moje majke, braće, rodbine i trčao bez daha ka šumi, u nedra planine Kozare. Podivljao sam bez roditelja u šumi, ništa nisam znao osim da bežim. Bežao sam najviše od ustaša, potom od domobrana, od Nemaca… Nisam imao šta da jedem, samo šumske jagode, lizao rosu, odbačene nemačke konzerve… – seća se Vasilije svega, kao da je juče bilo, a ne pre 7 i po decenija.
– Svaki moj korak, svaki tren, vraćao me u mislima tamo odakle su me poterali. Ostale su iza mene kolibe, pritajeni naši branioci, ostali ranjenici i pokoji civil. Tamo u Kozari prema kojoj trčim je i otac Blagoje. Moram nazad, i samo nazad. Ne znam ni danas koliko sam vremena bio pustolov, koliko dana sanjao kruh. Glad mi je bila veliki problem. I kad sam god zaspao u šipražju, sanjao sam roditelje. Nisam plakao, jer nisam imao kome da plačem. Dani na Kozari bili su vreli. Bio sam neokupan, prljav, poderan… Oguglao na rat, još uvek sam tragao za ocem. Stigao sam pod brdo gde sam se s njim rastao. Tad sam zaplakao na sav glas, provalila iz mene bujica tuge kao planinski potok posle kiše – veli Vasilije, krepki starac kojem se, kaže, čini da i sada odnekud čuje jeku plača za ocem. Svaki dorak, ljude i događaje Vasilije dobro pamti, oni su duboko urezani u njegovo sećanje.
– Ispratili su me iz kolone koja je vodila u Jasenovac pogledi majke Petre, braće Mirka i Ranka, kao i sestrice Anke, koja nije imala pune dve godine. Zapamtio sam njen poslednji pogled, osmeh i nekoliko zubića. Dok sam trčao vijugavom stazom, čuo sam 2 ili 3 pucnja. Bio sam ubeđen da mi pucaju u leđa. Ispred sebe sam ugledao mladu ženu koja je isto tako trčala i bežala od ustaša. Nisam je stigao, ali sam na uskoj stazi ugledao krv. Bila je ranjena. Skrenula je sa staze da ranu zavije ili da umre, ne znam. Ja sam nastavio put ka Kozari, ali sam, nakon 20-tak minuta natrčao na nemačke vojnike. Njihov „Halt” me preplašio. Morao sam da stanem. Prišli su mi i prstom pokazali da ih sledim. Svi smo išli ka središnjem delu planine. U času kada su nemački vojnici ugledali domobrane, odmah su me se rešili, predali su me njima – vraća nas Vasilije u svoje detinjstvo i deci iz podgradačkog kraja pokušava približiti to ratno vreme, ispričati o sebi i svojim vršnjacima.
O njima svedoči i spomenik kojem su se poklonili na jednom od obronaka Kozare, sačinjen od starog oružja prikupljenog nakon rata.
– U Kozari ležao sam u rovu sa domobranom, bio sam njegov zarobljenik. Čim negde zapuca, domobran i ja legali smo u njegov rov ili smo se sklanjali za kakav panj. Zapamtio sam da je domobran imao mitraljez. Kada on puca, čaure padaju meni na glavu. Ćutao sam, jer ja sam zarobljenik. Moram sve da podnosim. Molio sam ga da ne puca, jer tamo u partizanima imam braću Dragutina i Đuru, komšiju Marjana i strica Jovana. Upozorio me, ne pričaj o partizanima, da sam ustaša, uzeo bih nož i odmah te zaklao – priča Vasilije vraćajući se, po ko zna koji put na samovanje i gladovanje, na stahovanje od svega i svakoga, preplašen i iznuren u planini, tragajući za ocem kojeg nikada više nije sreo.
– Plakao sam, nisam mogao da se uzdržim jer sam se sećao svojih, patio za njima. Jedan ustaša koji se odnekud pojavio, upozorio me da ne plačem i kazao da ću biti zaklan, ako nastavim. Još nekoliko dana proveo sam sa njima, a onda su me odveli u Košuću, zaključali u pustu kuću i otišli. Celu noć pokušavao sam da izađem, ali nisam uspeo. Prozori su bili zakovani daskama. Tek izjutra, jedan nemački vojnik ulazi u prostoriju i prstom mi daje znak da ga sledim. Krećem za njim. Stižem pred kamion. On se prvi penje, pa zatim mi pruža ruku. Dok se kamion provlačio uskim seoskim drumom, mene su po glavi tukle grane od drveća. Stigao sam sa svojim pratiocem u Dubicu u sabirni logor. Tamo me je prepoznala kuma iz mog sela, Stana Mijatović. Uzela me je za ruku dok su nas ustaše vodile dalje, u logor Cerovljane. Oko nas su sa noževima na puškama hodali ustaški stražari. Vidio sam tada i voz. Na vagonima su bile izlepljene slike. Danas znam da su to bili Hitler, Musolini i Pavelić. Nakon ovog sabirnog logora opet su nas poterali dalje – svedoči Karan o svom ratnom putu kojeg je sudbina, kao malo gde u svetu, odredila za njega i druge dečake.
– Stigli smo u Daruvar, na prostranu poljanu. Zbog gladi, tragajući za hranom iskrao sam se i odatle i krenuo kroz daruvarsko naselje. Ušao sam u jednu kuću i zavapio, dajte mi kruva, gladan sam. Dali su mi nešto hrane i čašu vode. Vratio sam se u sabirni krug i pridružio ujni Jovanki i ujaku Stanku. Opet su nas isterali na novo putovanje. Odveli su nas u Grubišino Polje, pa još dalje u selo Velika Barna. Tu sam sa ostalim Kozarčanima bio zatvoren u seoskoj školi. Seljaci su počeli da nam donose hranu. Mene su smestili kod jedne srpske porodice. Srbi su u ovom delu Hrvatske još bili u svojim kućama, ali ne zadugo. Moja pomajka, plemenita žena Mileva Marević me okupala i dala hrane. Plakala je jer nikada na jednom dečaku nije videla toliko krasta i toliko prljavštine kao na meni. Nabavila je nekakv prašak i sipala mi na glavu. Usput me je lagano šišala. Jednog dana, dok sam se vraćao s kravama iz bare, zatičem praznu kuću. Unutra sve ispreturano, sve u neredu. Saznajem da je ova srpska porodica nekuda odvedena. Opet sam ostao bez igde ikoga. Jeo sam dok sam imao šta da nađem u kući, a onda sam opet počeo da gladujem. Lutao sam njivama, tragao za voćem. Bila je već kasna jesen. Dan po dan i ja saznadoh da se Kozarčani polako prikupljaju i kreću nazad u svoj kraj. Držao sam se svoje ujne Jovanke. Opet smo u stočnim vagonima. Tako putujemo do Kostajnice, a odatle bos po suvomrazici krećem na Kozaru. Usput saznajem da je moje Pogleđevo, danas Međuvođe prazno, pusto i spaljeno. Nemam kuda. Odem u Jutroguštu kod Prijedora, tetki Mari i tetku Milošu. Tamo zatičem majku sa dvojicom braće. Sestre nema, umorena je u Jasenovcu. I otac je gladovao u Jasenovcu, ali nije znao da je u istom krugu i njegova porodica. U logoru je proveo 3 meseca, a onda su ga transportovali u zemunski logor. Tamo je i on izdahnuo. Danas, nakon toliko godina, pričinjava mi se i dalje osmeh sestrice Anke, kao da gledam njene tek iznikle zubiće. Ne znam joj za grob, ali njen lik dobro pamtim. To mi je jedina uspomena na nju – ispričao je Vasilije.
Biografija
Vasilije Karan rođen je 1934. godine u Međuvođu (Pogleđevo) kod Kozarske Dubice. U toku rata, na Kozari, izgubio se od roditelja, pa je bez ikoga svoga, preživeo ratne dane na brdima ove planine i tom vremenu, kao sećanje, posvetio je više svojih knjiga. Najpoznatiji su romani “Crveni tragovi”, “Kako sam dobio pismo od Hitlera”, “Sanjalice”, “Brazda Brane Banovića”, “Dobar dan, sirotinjo”, “Čerga”, “Plava svjetlost”, “Zov”, “Paklena varoš”, “Zvijezde ne umiru”, “Na pogleđevu trešnja zri” i druge.
Brojke
Za 4 ratne godine, od aprila 1941. do aprila 1945, iz 219 kozarskih sela i gradova ubijeno je i na druge načine umoreno 11.194 dece, zapisao je Dragoje Lukić u knjizi “Rat i djeca Kozare”. Najmlađa su bila u pelenama i kolevkama, a najstarija su imala 14 godina. Na najsvirepiji način ugašen je život 6.302 dečaka i 4.874 devojčica. Prosečna starost 11.194 ubijenih dečaka i devojčica bila je 6,5 godina.
Bitka na Kozari
Bitka na Kozari se odigrala 3. jula 1942. u jugozapadnom delu Kozare, 15 kilometara istočno od sela Međuvođe. Nakon intezivne bitke, partizanske jedinice su probile obruč ali je glavna grupa sledeće noći opet ostala opkoljena i uglavnom je uništena.
Samo nekoliko stotina boraca sa delom stanovništva probilo je obruč i uspelo da se izvuče prema planini Grmeč. Veliki broj onih koji se nisu uspeli provući kroz obruč pali su u ruke ustašama i Nemcima i tada su počinjeni veliki zločini nad njima.
Na mestu proboja obruča u jugozapadnom delu Kozare nalazi se spomenik nazvan “Patrija”. Zarobljeno je 68.000 ljudi. Spomen park Kozara prikupio je nepotpuni spisak od 33 398 pobijenih kozaračkih civila dok sudbina mnogih nestalih nije poznata.
