U nastavku ekskluzivnog intervjua za „Alo!” nekadašnja predsednica Republike Srpske i haška osuđenica Biljana Plavšić otkriva nam kako joj je Radovan Karadžić pretio, šta misli o Miloradu Dodiku, kako je komunicirala sa Miloševićem u Hagu i kako je Šešelj slavio ubistvo Zorana Đinđića uz prasiće.
Šta je tužilac tražio kada ste priznali krivicu?
– Pokušali su da trguju sa mnom. Tužiocu sam odgovorila na pitanje da li sam svesna da mogu dobiti doživotnu robiju da nisam na pijaci i da se ja neću pogađati. Tražim samo da nikome ne svedočim. To je bio moj uslov, a što se tiče godina koliko će mi dati, to me nije bilo briga.
Znači još tada su vas spremali za svedoka?
– Kasnije sam shvatila u zatvoru da sam ja samo bila uvertira za hapšenje i suđenje Miloševiću. Kod mene su dva puta dolazili iz Vašingtona i pitali da svedočim protiv njega, još kada nije bilo govora o njegovoj krivici. Karla del Ponte me je osam sati saslušavala i terala da ga lažno optužim. Nisam pristala. Kada sam pitala ove iz Vašingtona što su sada došli jer ja sedim dve godine u zatvoru u Švedskoj, samo su mi odgovorili: „Sve se da srediti”. Tada sam samo potvrdila svoju misao da sam ja njima potrebnija kao svedok, a ne kao osuđenik, ali tu su se grdno prevarili.
Kako je izgledao taj razgovor sa Karlom del Ponte?
– Sela je da vodi razgovor sa mnom, tu je bio uvek i advokat. Tražila je da optužim Miloševića. Pitala me je: „Znate li šta vam je on radio?” Rekla sam joj da znam i da sam mu bila opozicija i da mu ni ruku nisam htela pružiti, ali to je sve između mene i njega. ”Neću ja sebe lažima da ponižavam”, rekla sam joj. Ona tada skoči prema meni, htela je da me bije. Da nije moj advokat reagovao, svašta bi bilo.
Vučić maestralno vodi politiku
Da li onda danas treba da budemo neutralni, kao što se zalažemo?
– Politika koju sada vodi Vučić je dobra. On je zaista maestralno vodi. Želi da zadrži tu neutralnost, ali da li će uspeti i do kada će moći tako?! Bojim se da će Srbija opet biti poligon gde će se SAD i Rusija obračunavati.
Karla je htela da vas bije u Hagu?
– Ja sam samo u tom momentu pogledala kako da zgrabim tu tešku pepeljaru sa stola, kada je ona zakoračila ka meni. Pomislila sam, ako me pipne, udariću je u glavu… Šta ću?! Morala sam da se branim.
Kako se sve na kraju završilo?
– Ja sam njima na kraju rekla da ja nisam slobodna osoba, ja sam na robiji. Ja slobodna da kažem istinu, a to je da ja Miloševića poznajem, ali da nisam nikada za vreme rata se sa njim sastala, osim na Jahorini kad mu nisam pružila ruku i da ja čoveka s kojim nisam kontaktirala ne mogu da lažno optužujem. Po podne stiže pismo od Karle koje glasi: „Nije kredibilan svedok, tražiću obnovu procesa protiv nje, vratite je u Švedsku”.
Hteli su da vas ubiju zbog Dejtona?
– Pokušali su da me ubiju. Samo me je bog čuvao. Karadžić mi je u lice rekao: „Ubićemo vas”.
Da li pratite suđenja Karadžiću i Mladiću?
– Pratim suđenja onoliko koliko je dostupno na televiziji. Oni imaju čitave pravne timove. Ja sam imala advokata u onoj meri koliko je Hag plaćao. Nisam ja kao neki tokom rata valjala cisterne goriva i kamione cigareta, pa se nafatirala para. Ja čak ni platu nisam dobijala po nekoliko meseci.
Znate li nešto o sporazumu Karadžića i Holbruka?
– Mene su o tome pitali i u Švedskoj, ali sam odgovorila da o tome pojma nisam imala, ali sam takođe rekla da to ne znači da nije imao, jer ja nisam bila Karadžićeva osoba od poverenja. I ako je i potpisan taj neki ugovor, ko ga je potpisao?! Ko je Holbruk onda bio? Nikakvu on funkciju nije imao tada.
Dodika je ponela vlast
Šta mislite o Miloradu Dodiku?
– Ja sam spokojno otišla u Hag jer ostavljam Srpsku Dodiku. On nije došao na kolima Unprofora, dovela sam ga ja. On je imao dva poslanika. Na sednici kada se birao premijer su odjednom radikali i SDS napustili salu kako ne bi bilo kvoruma, a akciju je vodio lično Krajišnik. Falio je jedan glas i to nekog Hrvata, koji je uzeo pare, 2.000 maraka i nestao. Odmah su ga uhvatili i sa granice ga vratili u skupštinu. Ja sam tada predložila Dodika. Ne bih ja svakog predložila i dala mu Srpsku u ruke, ali znate, vlast menja čoveka. On me je posećivao u zatvoru i hvala mu, ali ga je vlast promenila. Ne može da mu bude bliži Čović Hrvat od Ivanića.
Da li vas je iznenadilo skrivanje Karadžića, da li ste mogli pretpostaviti da bi se mogao prerušiti u lik Davida Dabića?
– Od njega se sve moglo očekivati. On je, znate, poeta, jedna nerealna ličnost, da pored njega nije bilo Krajišnika, ko zna šta bi sa Srpskom tada bilo.
Krajišnik je, znači, bio njegova i desna i leva ruka?
– Tu je bilo svašta. Tu su rađene mnoge kumovske akcije, a to kumovanje je, kako smo kroz istoriju učili, uvek Srbima došlo glave. Tako smo videli da kum kumu i glavu odseče.
Da, čuveno srpsko, kumovsko prokletstvo?
– Sve što se događalo u istoriji i danas se dešava. Sve je preslikano – Srbi su uvek na nekim raskršćima pogrešno birali. Tako smo uvek verovali u Ruse, a na kraju su se pokazali da nam i nisu baš puno pomogli. Putin je lepo rekao: „Ne možemo vaskrsnuti cara Nikolaja da ratuje za vas”.
Preživela sam pakao u zatvoru
Kako je izgledao vaš pakao u švedskom zatvoru?
– U Švedskoj sam imala za stražara sve vreme jednu muslimanku iz Gradiške, koja me je stalno ponižavala i maltretirala. Uvek sam je izbegavala. Kada je ona dežurna, nisam ništa tražila, povukla sam se u sobu. Slomila sam ruku. Bile su dve žene iz Tunisa i Irana koje su dobijale instrukcije s polja i maltretirale me. Ja sam za njih bila čudo. Zamislite, predsednik pa u zatvoru? Prolazili su pored mene i pokazivali mi da će me zaklati, uzvikivali: „Alahu ekber“. Jednom kada smo izašli u šetnju bio je led, one su me namerno zakačile i ja sam pala, tu sam povredila ruku, a tek nakon nekoliko dana su me odveli da je snime. Predlagali su operaciju, pa su mi istezali ruku nekim spravama… Ma, samo me je bog sačuvao. (uzdah)
Srbi su znali jedino da se bore i ginu?
– Tako je. Srbi su i u Dejton došli sa dobrom pozicijom i preko 70 odsto teritorije su držali u svojim rukama. Srbi su dobri borci. Muslimani da im ustaše nisu pomagale ne bi bili ništa. Oni su mogli samo ko što su uradili da upadnu u neko selo i pokolju nejač kao što je radio onaj bandit Naser Orić.
Da li ste se sreli s njim?
– Srela sam ga u Hagu. Jedan čovek je hteo da ga upozna sa mnom. Rekla sam mu samo: „Nosi tu svoju krvavu ruku”.
Stalno odlazite na parastos Draži Mihajloviću, otkud tamo?
– Ovo je prva godina da nisam išla na parastos Draži zbog smrti brata. Ispričaću vam da sam jednom došla na parastos koji se održavao u Crkvi Svetog Marka, a kad sam se vratila iz crkve, brat mi je rekao:“Zvao te je Milošević. Treba da mu se javiš“. Tako je i on znao da idem na parastos Draži.
Kako se Šešelj ponašao u Hagu?
– Neprestano se družio sa Tutom, čuvenim ustašom. Šešelj nije Srbin, on je podvala Srbima.
Kako ste komunicirali s Miloševićem u Hagu?
– Šetali smo paralelno, onda on u zrak govori, ja takođe i tako smo komunicirali. Tako mi je rekao za Rambuje: „Černomirdin me je grdno prevario”. Ja mu kažem: „Nije važno što je vas prevario, posledice će trpeti srpski narod”.
Šešelj pekao prasiće zbog ubistva Đinđića
Da li je Vojislav Šešelj zaista slavio ubistvo Đinđića?
– Jeste. Slavio je. Taj dan ubistva sam trebala da zovem Đinđića, ali sam smela s uma kada je šetnja koju nisam smela da propustim, jer je, kao što sam već rekla, to bila moja terapija. Krenula sam u šetnju, pred liftom sam srela Miloševića, nas dvoje nismo bili daleko, ali nismo smeli da komuniciramo i, dok smo čekali lift, čula sam Šešeljev glas: „U dobre li vesti! Naručuj prasiće, samo ne znam čime ćemo zaliti”, jer u Hagu nije bilo alkohola. Milošević tada onako u zrak kaže: „Ne znam kako se neko može radovati tuđoj smrti”. Zoran Đinđić je jedini koji je pokušao da uradi nešto za mene. Mogla sam da ga zovem u svako doba. Dobro sam znala ko je on i da ono što može da će to zaista učiniti i pomoći.
