U pravu je Vojislav Šešelj. Srpska opozicija zaista radi za Aleksandra Vučića. Vajni samozvani lideri opozicije, svi do jednoga, toliko su nesposobni i elementarno netalentovani da predsednik Srbije komotno može da planira višedecenijsku državničku karijeru.
Niko, dakle, na beogradskoj političkoj sceni, naročito onoj opozicionoj, nije ni do kolena “vrhovnom srpskom inženjeru politike” (tako je, da podsetim, Dobrica Ćosić svojevremeno opisivao Nikolu Pašića). No, to mnogo više govori o njima – Jankovićima, Jeremićima, Tadićima, Šutanovcima, Radulovićima… – nego o njemu – Vučiću.
Na primeru srpske opozicije, ali da se ne lažemo – i dobrog dela pozicije – najbolje se iščitavaju pogubne posledice decenijske negativne selekcije. U politiku, znamo to svi, nikad nisu ulazili oni najbolji, najpametniji i najtalentovaniji. Politika je godinama, decenijama unazad, društvena delatnost koja kao magnet privlači one najpokvarenije i najbesprizornije, one čiji je životni ideal da ništa ne rade, a da žive kao tajkuni, one koji doživljavaju državu kao kravu koju treba musti, a građane kao konje koje valja jahati.
I upravo zato je danas, da li me pratite, moguć Aleksandar Vučić. Zato što je on, zapravo, greška sistema. Zato što je on izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zato što on, svidelo se to nekome ili ne, jeste najbolji, najobrazovaniji i najtalentovaniji političar koga je Srbija imala još od Milana Stojadinovića. Zato što je Vučić, pre svega zahvaljući instinktu, ali i neverovatno širokom obrazovanju, uspeo da pobedi sistem negativne selekcije.
Problem je, međutim, to što ta pobeda Vučića nije konačna i što srpski politikanti, potpomognuti strancima, tajkunima i kriminalcima, čine i tek će činiti sve i svašta ne bi li Srbe ponovo ubedili kako im je dobro samo kada je njima – dosističkim lopovima i secikesama – najbolje.
Bogu hvala, teško će im ići. Jako teško. Jer postpetooktobarski Srbi su mnogo pametniji i oprezniji narod od onog naroda iz 2000. godine. Šta god dosisti danas radili, koliko god žestoko pljuvali i lagali, koliko god “pišali” po grobovima, neće moći da na izborima pobede onog i one koji su u svakom smislu bolji od njih.
Realno, njihova jedina šansa jeste da sa zločinačkih reči pređu na dela. Da krenu da biju i ubijaju. Al’ za to treba imati muda. A oni ih, dokazano, nemaju.
