NADOBUDNA poruka Željka Komšića Srbiji da „neće imati problema” sa njim samo ako bude poštovala avnojevske granice BiH je povod da razmislimo ko je tačno Željko Komšić, kako bi to mi s „njim” uopšte imali problema, i kako smo uopšte došli u situaciju da takav lik uopšte može da nam šalje poruke te vrste.
Piše: Aleksandar PAVIĆ
Slavna srpska firma je, posle više od sto godina neprekidne, beskompromisne borbe za slobodu, na svoju nesreću, 1918. godine, od gotovog napravila veresiju i, da parafraziramo Josipa Smodlaku, dobrovoljno ušla u ravnopravni ortakluk sa mnogima koji nisu bili ni propala firma. U znak zahvalnosti, novi ortaci su se prvom prilikom masovno priključili stranom zavojevaču – 1941. godine, i „častili” one koji su im doneli slobodu i mogućnost zajedničkog života u jednoj nezavisnoj zemlji – genocidom. I to stravičnim.
Naivni srpski komunisti su zatim, čvrsto uvereni da ideologija može da premosti i nepremostivo, 1945. uterali većinske nosioce anti-nacifašističke/anti-okupatorske borbe u ponavljanje istorijske greške iz 1918. i novi ortakluk, manje ravnopravan nego prethodni, unutar kog su upravo najbrojniji nosioci borbe za oslobođenje zemlje „počašćeni” sa dve autonomne pokrajine na svojoj teritoriji – koje su vremenom izrasle u države-u-državi – za razliku od onih koji su mahom klicali ulasku Hitlerovih tenkova u njihove gradove 1941. godine.
I opet, kad se pojavio novi, unipolarni hegemon, 1991. godine, novi-stari srpski „ortaci” su odmah iskoristili priliku, ne samo da, skupa sa Srbima koji su hteli da ostanu u zajedničkoj državi, nasilno i nelegalno otcepe ono što im je udeljeno 1945. godine, već i da na sva usta, gde god su mogli, opanjkavaju i satanizuju upravo te zle Srbe koji su im dva puta na tacni nudili mogućnost pravljenja snažne zajedničke države srodnih naroda, posle viševekovnog bitisanja pod raznim tuđim imperijama.
Štaviše, svi ti bivši srpski „ortaci” su požurili da svoju doskorašnju slobodu/nezavisnost (opet) ponude nekom drugom, odnosno da se (ponovo) stave pod tuđu vlast, upravu, administraciju i/ili tutorstvo.
Slovenci i Hrvati su pohitali u EU/NATO. Makedonci su takođe požurili da napuste jugoslovensku zajednicu, baš kao i bosansko-hercegovački muslimani (mada ostaje sporno šta bi se desilo da im Alija Izetbegović nije faktički nametnut, iako nije bio najpopularniji političar među njima, već je to bio Fikret Abdić).
Pa da vidimo kako je sve to ispalo.
Prema novom istraživanju Evropskog saveta za spoljne odnose iz Londona i fondacije „Štiftung Merkator“ iz Esena, Slovenija i Hrvatska su „najneuticajnije članice EU”, rame uz rame sa Bugarskom, Maltom i Letonijom. I nesumnjivo im je draže da budu na dnu uticaja unutar „evropske porodice naroda” nego na vrhu u nekad zajedničkoj južnoslovenskoj državi.
U isto vreme, kako primećuje jedan britki hrvatski analitičar, „hrvatski vladajući poltroni (iz svih političkih tabora), vjerne sluge stranih gospodara, potpomognuti različitim ljevičarskim, ’antifa’ i tko zna kojim sve ne protuhrvatskim udrugama, zatvaraju pogled pred činjenicom da nam pred očima nestaje ono jedino što nam još nisu uspjeli oduzeti i pokrasti – hrvatska javna sigurnost – dok, istodobno, naši vojnici ’čuvaju’ Norvešku, Poljsku, Afganistan”.
Sa svoje strane, Slovenci muku muče sa Hrvatima oko granice u nekad zajedničkom Piranskom zalivu, uprkos arbitražnim odlukama u njihovu korist. Hrvati žele što više od jadranske obale, valjda da bi što više mogli da ustupe strancima…
Makedonci se već više od četvrt veka upinju da dokažu da su potomci Aleksandra Makedonskog, a u isto vreme, očigledno ne shvatajući ironiju, na delu negiraju tvrdnje o sopstvenoj istorijskoj veličini, i daju sve od sebe da se stave pod strane, tj. briselske EU/NATO skute, između ostalog nadajući se da će im to pomoći da se odbrane od pretenzija Velikoalbanaca s kojim sada moraju da se sami nose unutar istih granica, ali i od Grka, koji ne daju ni milimetar onoga što smatraju za svoje.
Sad su „Severni Makedonci”, sa razvaljenim i obesmišljenim parlamentom. To je njima njihova borba dala, a Aleksandar mora da negde na nebu „puca od ponosa” zbog podviga svojih „potomaka”.
Bosansko-hercegovački muslimani su suštinski sabijeni na oko 25% teritorije BiH i moraju da se zadovoljavaju time što će napakostiti svojim hrvatskim entitetskim sustanarima tako što će im birati člana tročlanog Predsedništva zemlje. Hrvati iz Federacije BiH, razume se, kipte od besa ali i, hteli-ne-hteli, trpe posledice svog izbora da se uortače sa nekadašnjim „hrvatskim cvijećem” u antisrpski front zapečaćen u Vašingtonu, unutar nekakve nakaradne, karikaturalne mini-Jugoslavije zvane Federacija BiH.
A „hrvatski” član Predsedništva, osim što njima zagorčava život, evo sad, kao što je navedeno na početku teksta, maltene preti Srbiji.
Pa da, kad smo već ponovo tu, postavimo i pitanje kako bi Komšić to, zapravo, napravio „problema” Srbiji kad bi se ona oglušila o to njegovo upozorenje?
Odgovor je jasan – pozvao bi u pomoć a koga drugog nego strance: EU, NATO, Visokog predstavnika, Trampa, koga god… Učinio bi sve što bi mogao da zaštiti osiromašeni protektorat u kojem on ima iluziju da se za nešto pita i da nekog uistinu predstavlja, sve preteći tuđom puškom. I zasigurno bi ga to ispunilo i dalo mu osećaj dodatne važnosti.
Da ne zaboravimo, na kraju, ni novopečene „Crnogorce”, koji nehotice daju ogroman doprinos srpskoj istoriografiji jer omogućavaju savremenicima da uživo prate jedan ekspresni proces preveravanja, odnosno jednog novog „turčenja”, dok glavom bez obzira beže od onoga što su, dokazano, ili oni sami ili najdalje njihovi dedovi bili. Opet, pod skute trenutno najmoćnijih stranaca.
Samo da pobegnu što dalje od sebe.
Svi gore-navedeni narodi (i „narodi”), razume se, imaju pravo na svoje izbore, i ne treba se ljutiti na njih (što ne znači da im treba dati za pravo). Sve to je trebalo da očekujemo još 1918. a najkasnije 1945. Oni će, razume se, uglavnom tvrditi da im je bilo „užasno” u zajedničkim državama, nesnosno. To je subjektivan osećaj, i s tim se ne može i ne treba sporiti.
Nadajmo se da im je svima bolje sada, kao poslednjim rupama na svirali.
S tim što vredi podsetiti na jednu bitnu stvar. Za obe Jugoslavije se moglo reći svašta, mnogo toga negativnog (ali bar i ponečeg pozitivnog). Ali, u njima nije bilo ni rata ni genocida – čak ni za vremena nikad dokazane „velikosrpske hegemonije”. Dok, za divno čudo, čim su drugi imali priliku da stvore „sopstvene” države – tačnije teritorije pod stranim mentorstvom – volšebno je dolazilo i do rata, i do etničkih čišćenja i do genocida, sa težnjom da se Srbi ili izbrišu, ili svedu na beznačajnu manjinu u novim protektoratima.
Evo, i dan-danas, od svih bivših Ju-republika, Srbija je daleko ispred svih u pogledu multi-etničnosti i napora za njegovo kakvo-takvo očuvanje.
Mnogi se sada na našim prostorima pozivaju na kojekakve „autohtonosti”, „starine”, itd. Ali, ako sudimo strogo po delima, od svih sa prostora bivše Jugoslavije, samo srpska državnost teži ka istinskoj suverenosti i nezavisnosti.
Srbi su bili daleko najspremniji da se udruže sa susedima, čak i u nefunkcionalnim zajednicama, radi stvaranja jedne relativno snažne i nezavisne države. I u današnje vreme, na celom ovom prostoru, samo se Srbi u Srbiji i Srpskoj grčevito bore da očuvaju kakvu-takvu nezavisnost, i da ne budu usisani u neke nove, ali tuđe, neslovenske „jugoslavije”.
Ostalima su, svima, bliži i Nemci, i Englezi, i Amerikanci, i Turci, i Arapi, i ko zna ko sve još. Istina, Srbima su bliski Rusi, zato što i genetski i verski i istorijski i jesu, ali Rusi nemaju pretenzije da vladaju ovim prostorom, niti da ukinu srpski ili bilo čiji suverenitet.
Naša „firma” je sigurno izgubila značajan deo svog sjaja. Ali, bar nekako pokušavamo da je obnovimo i zaštitimo, ili bar sačuvamo do nekih boljih vremena. Uključujući i od raznih komšića, večnih zastupnika čak ne ni propalih firmi.
