Ne tako davno, taj majstor svih vrsta verskih i političkih marifetluka, zahvaljujući kojima je, pored ostalog, postao i verski poglavar, pretrpeo je najteži lični poraz
ZA samo mesec dana, 18. aprila i 15. maja, nekadašnji predvodnik Islamske zajednice BiH dr Mustafa Cerić oglasio se rečnikom neprimernim za pobožnog čoveka, uz salvu uvreda izrečenih u besu protiv profesora i diplomate dr Darka Tanaskovića.
U jednom tekstu je tako Tanasković “zrikavi profesor” koji brani ludačku politiku, a u drugom njega i članove Komisije za reviziju događaja u Srebrenici upoređuje sa “majmunima u džungli” koji se “gladni igraju”.
Kad se dublje pogleda – ništa neobično, na jednoj strani imamo histeričnog i besnog gubitnika, čoveka koji je pretrpeo poraze u svemu što je zametnuo sa svojim istomišljenikom Alijom Izetbegovićem, a na drugoj strani njima suprotnu ličnost.
Već godinama Ceriću nije preostalo ništa drugo nego da besan i očajan vređa i obezvređuje sve oko sebe. Uostalom, pogledajmo ko je i šta je ovaj, od nekog vremena nadobudni intelektualac. Ne tako davno, taj majstor svih vrsta verskih i političkih marifetluka, zahvaljujući kojima je, pored ostalog, postao i verski poglavar, pretrpeo je najteži lični poraz.
Čak i njegovi vernici su ga odbacili. To se ispoljilo na izborima za Predsedništvo BiH 2014. godine na kojima je učestvovao kao nezavisni kandidat i dobio mizernih 33.882 glasa, ili 4,5 procenata. To nije katastrofa koju može da podeli sa političkom strankom koja ga je kandidovala, već njegov lični krah i posledica ponašanja u prethodnom razdoblju.
A tokom rata, 20 godina pre pomenutog poraza, 17. maja 1994. uveren u uspeh džihada i stvaranje kalifata, na sraman način izbegavao je poziv srpskog patrijarha Pavla, ruskog Alekseja i zagrebačkog nadbiskupa Franju Kuharića koji su došli u Sarajevo na ranije dogovoren susret i na aerodromu strpljivo čekali da zajednički, u ime tri vere, objave Deklaraciju o miru u BiH i pozovu svoje vernike da im se pridruže u molitvi. Tom prilikom je došlo do izražaja njegovo primitivno, provincijsko ponašanje. Iz sata u sat odlagao je dolazak i na kraju se nije pojavio. Tri hrišćanska poglavara su dostojanstveno obavila misiju zbog koje su došli u Sarajevo i vratili se, a da se nisu sreli sa domaćinom.
Naredni slučaj je drugačijeg karaktera, ali takođe zavređuje pažnju. U leto 1995, prilikom jedne od najvećih i uz obilatu pomoć NATO temeljno pripremljene muslimanske ofanzive, u kojoj su masovno učestvovali mudžahedini, došlo je do punog izražaja ponašanje njihovog poglavara. On je, ne zna se već koji put, ispoljio teroristički nagon i želju za krvoprolićem. Koliko je, po njemu, to verski rat za islam, vidi se iz direktive upućene muftijama, hadžijama i efendijama u BiH:
“Drage kolege, obraćam vam se ovim pismom s namerom da vas podsetim da se ovih dana u Bosni vodi bitka svih bitaka za oslobođenje našeg naroda od krivoverstva, zla i nepravde. Naša islamska i patriotska dužnost je da se aktivno uključimo u ovu bitku, i rukom i jezikom i srcem. Zbog toga vas molim da prenesete na sve imame pod vašom jurisdikcijom da se aktivno uključe u sve jedinice naše armije. Mi ne možemo izgubiti: ili ćemo biti gazije ili šehidi.”
Borci Armije BiH i njihovi islamski saborci iz mnogih krajeva sveta pretrpeli su poraz uz ogromne ljudske gubitke. Posle toga usledilo je angažovanje avijacije NATO protiv RS i njene vojske. Srbi su pokopali sve nade Cerića da će islamizovati tu bivšu jugoslovensku republiku zbog čega je nametnut rat, stradanja i patnje narodima BiH. Zato je i normalno da čovek rata po svojoj prirodi mrzi sve ljude mira, poput profesora Tanaskovića, kao što je mrzeo i hrišćanske velikodostojnike koji su ga uzalud čekali na sarajevskom aerodromu.
