“Tamo daleko” je u srcu svakog Srbina, ma gde bio. Ona nas vraća u vreme bola, ponosa, časti i pobede “Tamo daleko” je simbol najuzvišenijeg intervala u novijoj istoriji srpskog naroda. Tada su i Crnogorci bili najžešći Srbi
Piše: Mišo Vujović
Sećam se, davno je to bilo, a nije bio Trg od ćirilice, već stepenice Saborne crkve u Nikšiću ili Manastira, kako je i danas zovu, zbog lepote i monumentalnosti. Dali su joj na značaju i zbog moćnog ktitora, Ruskog cara.
Neko bi doneo gitaru i po celu noć se prebiralo po žicama.Tada nismo znali šta je demokratija i da li nam je uopšte potrebna, kao što se Pero pola života iščuđavao kako direktorova deca nemaju apetit. Gladne godine, a oni neće da jedu!?
Škola je bila obavezna, bežanje sa časova fakultativno, naročito kada gostuje Zvezda. Ćirilica se podrazumevala. Zvaničan jezik bio je srpsko-hrvatski, Hrvati su ga zvali hrvatsko-srpski ili hrvatski.
Kao i mi – srpski. Koji je sledeći čas? Srpski. I u tom većinskom crveno -crnogorskom ambijentu nikome nije padalo na pamet da menja jezik, kao krvotok naroda. Stav partije bio je da se crkva, kao prevaziđena, retrogradna tvorevina ili opijum za narod, tiho bojkotuje. Manje tamjana, više heroina. Što više zavisnika, manje talasanja. Onesvešćenu masu samo napoji i usmeri. Jedna crta – tri glasa.
Većina sveštenika je pobijena, ostatak preplašen ili kooptiran u sistem, kako se govorilo. “Vidiš onoga sa jarećom bradom?”, pitao me čika Milan, podižući štap prema pognutom čoveku u mantiji.
“On je među prvima prišio petokraku i postao predsednik Odbora svešteničkog udruženja. Crveni pop iz Banjana. Tako smo ga zvali. Vrata su mu bila otvorena od komiteta do maršalata. Ni on nije znao kuda stiže opasan crvenim pojasom, okićen naprsnim krstom, ne odvajajući se od kožne komesarske aktovke u koju bi ponekad zalutao epitrahilj, malo tamjana i kadionica.
Jedne godine banu On za Aranđelovdan. Slavili smo kako je Bog blagosiljao. Bilo je ponešto da se popije i prezalogaji, nijesmo izmišljali rođendane, zamračivali prozore.
Iz Metohije bješe doša’ kum Mitar, ranjen na Tarabošu, ali preteče, dok se mome ocu i tvome prađedu ne zna groba ni mramora do dana današnjega. Svaka ih je država zaboravila. A ginuli su za srpstvo i državu!
Mitar je priča’ o svojim jadima dok su se probijali kroz Albaniju: ‘Tri zla su nas pratila: glad, mraz i Arnauti u zasjedama’, govorio je, mirno i dobroćudno. Slušali smo ga netremice. Nije mu bilo pravo što su Crnogorci zapostavljeni. Mitar je nosilac Albanske spomenice, Karađorđeve zvijezde, među prvima je uša’ u Bitolj 1916.
„Božja ti vjera, Milane, smutna se i đavolja igra vodi da se srpstvo uništi. Mi smo još 1916. mogli da oslobodimo Srbiju i Crnu Goru, Bosnu, Maćedoniju, Hercegovinu i ono malo našega naroda u Hrvatskoj. Ali su saveznici čekali da Bugari, nakon sloma na Kajmakčalanu i velikih gubitaka u okolini Bitolja, što krvavije namire račune nad onim narodom u Srbiji. Šta su samo sedamnaeste činjeli u Topličkom kraju?“
U jednom trenutku je zastao. Otćutao je skoro minut. Čulo se samo pucketanje svijeće.
‘Znate li šta nas je održalo?
Vjera i pjesma, prepuna bola tuge i nade u vaskrs i spasenje!’”
Starac je uzdahnuo duboko. Iz njegovog hrapavog ostarjelog grla potekli su melodični glasovi. Pjevao je mladić prepun nadolazeće snage koja je izvirala iz njegove mladosti.
„Tamo daleko, daleko kraj mora…“
Moj kum Mitar je besjedio o svom četovanju, nazdravljao ruskom caru Nikolaju, spasiocu. Pop se iskra’ pred ponoć, a mi smo u osvit, sad bez svjedoka, pričali o domaćim mukama.
Prošlo je nekoliko dana, na ulici me sreo bratsvenik zapošljen u službi.
„Ratnički si proslavio Aranđelov dan“ kroz osmjeh mi je nabacio – da Ozna sve dozna.
„A o čemu bi ratnici pričali, no o ratu ili da besjedimo ko žene o kuđeljama i predivu?“, odgovorio sam.
Moj bratstvenik se osmijehnuo, potapšao me po ramenu i odlazeći, više sebi u bradu, izgovorio:
„Tako je, strikane, nikad ne bježi od sebe. Ako jednom čovjek pobjegne od sebe, nikada se više neće naći.’”
I na stepenicama ispred manastira, ranih osamdesetih, pevali smo “Tamo daleko”, pesmu patnje, prkosa i ponosa.
Dva druga milicajca, u plavim uniformama, malo bi odstajala i nastavila da obilaze red i mir.
“Ima li se šta popiti?”, pitao bi dugački Drobnjak!
“Vinjak”, usledio bi horski odgovor,“Može po jedna”?
“Drugi put, dužnost zove!”
Kome to smeta jedna ljubavna pesma, nadopunjena suzama i patnjom, oplemenjena nadom, sa jakom antiratnom porukom? Ko hoće da beži od sebe, strva mu se ne znalo! Neka ide sam u večnu potragu za sobom. Ostavite narod, ne kradite mu pamćenje, ne obogaljujte ga bezdušjem. I ne pljujete po precima, znali su i ko su i za šta ginu!
„Tamo daleko“ je u srcu svakog Srbina, ma gde bio. Ona nas vraća u vreme bola, ponosa, časti i pobede.
„Tamo daleko“ je simbol najuzvišenijeg intervala u novijoj istoriji srpskog naroda. Tada su i Crnogorci bili najžešći Srbi.
