Moramo da razgovaramo o novom vidu vršnjačkog nasilja, sve prisutnijeg i na medijskim stranicama.
Možda ste ovih dana čuli za izraz “fušer”? Ne, nije u pitanju majstor koji nešto nije odradio kako treba, već nova “oznaka” za decu koja ne nose markiranu, skupu garderobu i obuću. To nije komadić tkanine koji je prišiven na zadnji deo Nike trenerke već etiketa koju dobiju deca koja nemaju pomenutu trenerku. Ili neku skuplju, bitno je samo da je markirana. Da li je i ona Made in China, baš kao i ona druga, jeftina garderoba, to današnjoj deci nije bitno uopšte.
To je novi vid vršnjačkog nasilja u kom se koristi aplikacija kojom se skenira etiketa da bi se utvrdilo da li je neka roba bofl ili original. Krajnji rezutat može da bude i fizičko zlostavljanje. Ranije su deci otimane bolje patike, skidane s nogu usred školskog dvorišta, kradeno je sve što je bilo skupo. Tada su to verovatno radila deca čiji su roditelji bili slabijeg materijalnog stanja. Danas je situacija obrnuta, oni koji imaju mame i tate s “dubljim džepom” maltretiraju ove ostale. Ruku na srce, to što neko ima skupe patike ne znači da ima i situirane roditelje, možda su mama i tata “samo” radnici koji žele detetu da priušte šta želi, makar posle krpili kraj sa krajem do plate.
DECI PRAVIMO MALE SVADBE
Tako je na ovu vest jedna majka reagovala napisavši: “Očekivano ponašanje. Deci se počevši od prvog rođendana i svakog sledećeg prave “male svadbe” sa po nekoliko različitih odevnih kombinacija za slavljenika/slavljenicu, maskenbali u vrtiću podrazumevaju kupljene kostime (ne, više ih ne prave sami sa vaspitačima)… Naravno da će u daljem školovanju sve to dovesti do ovakvog ponašanja“.
I onda, kako smo od sendviča za drugare i torte koja se žutila od domaćih jaja stigli do malih svadbi o kojima ova majka priča? Do toga da devojčice, jedva prohodale, nose cipelice sa štiklicama, tigraste šare i imaju nalakirane nokte. Takva deca sutra će, dok rastu, lestvicu očekivanja dizati sve više.
ODGAJAMO MALE SNOBOVE
Ova mama je u pravu, sve to dovodi do posledičnog maltretiranja dece koja nemaju istu ili bar cenovno sličnu garderobu. Tako odgajamo male snobove, kojima će sutra sve biti malo. Takva deca ne znaju šta znači istrčati na travu i ozeleneti kolena jer su navikla na telefone od kojih ne vide dalje od svog nosa. Oni neće biti empatični prema nekome ko nosi trenerku od 1.000 dinara, jer imaju ono što požele i nenaviknuti su na drugačije.
Njima verovatno nije jasno zašto neko kupuje patike kod Kineza. Oni ne razumeju sve što je drugačije, različito ili jedinstveno. Oni će upirati prstom u devojčicu koja ima drugačiju frizuru jer ne želi da liči na ostale ili na dečaka koji u dvorištu uvek nešto čita. I to iz knjige! Ha, ha, nemoguće da taj nema telefon, zlobno će se kikotati! Možda samo ne želi da ga ima ili ga ima, a misli da ne treba da ga nosi u školu.
Možda ona devojčica ne želi da ima istu frizuru kao 90 posto drugih devojčica, već hoće da se razlikuje. A to ne može ako nosi patike sa oznakom. Ili ima dugu kosu. Njoj su lepše jeftinije izvezene patike sa cvetićima.
Ne moraju stručnjaci i upućeni da nam kažu da živimo u potrošačkom društvu. Znamo mi to i sami. Znamo da deca kopiraju ono što vide i žele ono što nemaju. Cena i brend postaju zamena za identitet, naveo je jedan dečiji psihijatar. Pa učimo ih onda da od posedovanja najskupljih patika u odeljenju neće postati pametniji, a da firmirana majica ne doprinosi tome da budu duhovitiji i voljeni u društvu. Da se za svoj status izbore nečim što nije materijalno. Da ne kopiraju loša ponašanja roditelja i isprobavaju ih na drugoj deci. Da ne budu bahati samo zato što im se može.
Ispravka, možda će i biti “voljeni” u društvu, ali znate da takve ljubavi ne traju i nisu iskrene. Niko ne voli zlostavljače, pogotovo one u skupim patikama.
Telegraf.rs