I iznad ulaza u Jasenovac trebalo je da piše: „Svi vi koji ulazite, ostavite svaku nadu”. To jeste bio pakao, i to pravi. Ovako svoju ispovest za Objektiv počinje Dušan Aleksić, koji je sa samo šest godina, zajedno sa svojom porodicom i rodbinom završio u najvećem ustaškom logoru na ovim prostorima. – Bilo je strašno i mučno, piše list Objektiva.
U Jasenovcu sam izgubio dva brata od stričeva. Jedan je imao godinu dana, tek što je prohodao, a drugi brat, od drugog strica, tri i po godine. Umrli su od bolesti i gladi. Bio sam pored njih kad se to desilo, ali mi je majka zaklonila pogled da to ne gledam. Uvek me je tako štitila… Nijedno jutro nije osvanulo bez mrtvih. A umirali su ne samo od gladi i bolesti već i od batina, ali i od straha. Bilo je toliko mrtvog naroda – navodi naš sagovornik.
Jasenovac su stigli 6. jula 1942. godine uveče, dan nakon što su ih na Kozari zarobili Nemci i potom, posle pola sata, predali ustašama.
– Mi smo iz prijedorskog sela Gornji Jelovac, koje je kilometar i po uz Kozaru, gde smo se posle i krili, kao i desetine hiljada drugih izbeglica, što iz Prijedora i okoline, tako i iz Kozarske Dubice, Bosanskog Novog, pa čak i sa Banije. Svi mi Aleksići smo se držali zajedno. To jutro, 5. jula 1942, zarobljeno je nas 60 Aleksića. Od toga nas je bilo trinaestoro iz jedne kuće. Dedu su ustaše ubile 500 metara dalje od nas. Bio sam sam sa majkom, bratom od 14 godina, dvema sestrama od kojih je jedna imala 10, a druga osam godina, bakom, odnosno očevom maćehom, dvema strinama i njihovom decom. Sestra i ja smo vrištali od straha, a tek kad su rekli da nas neće ubiti, umirili smo se – priseća se Aleksić.
Foto: Privatna arhiva
U PRETNJI I TIRANIJI
Ustaše su ih, navodi, peške poterale sa Kozare.
– Prvu pauzu smo napravili na jednoj poljani nekoliko kilometara dalje od mesta gde smo zarobljeni. Prvi smo tu stigli, ali nakon nekoliko sati krenuli su da dovode zarobljenike sa svih strana. Kad nas je dovoljno skupljeno, poterali su nas dalje… Hodali smo i gladni, i žedni i bosi. Nismo smeli da zaostajemo, jer kundak odmah radi. A kako ćeš onda završiti, pitanje je. Nije bilo neuobičajeno gledati leševe pored puta… Veću pauzu smo imali u nemačkom stacionaru. Tu smo prespavali pod vedrim nebom. Ujutru su nas podigli da nastavimo dalje. Peške smo, u pretnji i tiraniji, odvedeni u Dubicu. Već se bližilo veče, a onda su nas potrpali u kamione i odvezli nas u Jasenovac – dodaje on.
Tek po dolasku u Jasenovac shvatili su gde su. – Mi smo prenoćili pod vedrim nebom, a ujutru kad smo se probudili i videli žice svuda okolo, toliko guste da ni mačka ne bi ostala živa kada bi želela da se provuče, bilo je jasno gde su nas doveli. U logor… Ono nešto malo od hrane što smo imali kod sebe brzo smo pojeli, a po nekoliko dana je prolazilo da se oni sete da nam daju. Ako se kojim slučajem napravi gužva, odmah prekidaju podelu hrane. A to što su nam spremali je neka stočna repa ili pasulj bez zaprške. Kad ni toga nije bilo, jeli smo travu – navodi naš sagovornik. U logoru su ostali tri nedelje. – Sećam se da su odvodili ljude koji se nikada posle nisu vraćali. U jednom trenutku su krenuli da odvajaju stariju decu od majki, a moja, da bi sačuvala mog starijeg brata Spasoja, zavezala mu je maramu i obukla suknju. Kad su je pitali kako se zove, rekla im je Spasenija. Tako je moj brat ostao sa nama. I živ – dodaje on.
Foto: Privatna arhiva
ŽIVOT KOD KATE
Jasno se seća jutra kada su napustili Jasenovac. – Ljude iz mog sela su pozvali da dođu do jednog stola. Popisali nas, a onda potrpali u vagone i odveli na železničku stanicu Rajić koja je dvadesetak kilometara dalje od Jasenovca i Novske prema Okučanima. Tu su nas dodelili jednoj porodici da im pomažemo u kući i oko seoskih poslova. Imali smo sreće, doveli su nas kod Kate koja je bila katolkinja, ali Čehinja, udata za Srbina Pejina. Sećam se da nam je odmah napravila kačamak. Kod nje nismo bili gladni – navodi on. Za Katu i njenu porodicu ima samo reči hvale. – Ta baka Kata je bila dobra žena. Imala je staru majku koja se zvala Reza i koja je uvek opominjala svoju ćerku kad Kata krene da pljuje po Paveliću rečima: „Nemoj, Kato, otići ćeš u Jasenovac”. A ona bi rekla: „Kome je krivo ovo dete koje je isterano iz svoje kuće i dovedeno ovde, da ga ovde ja hranim, da se muči i da ovde propada” – navodi Dušan.
SPASAO NAS „USTAŠA”
Kod Kate su ostali tri meseca. Spaseni su, naglašava, zahvaljujući Marku Drči.
– On je iz mog sela, ali je 1941. odmah otišao za Prijedor jer je bio bogat. Kako bi sačuvao novac, prihvatio je novu vlast. Naši su ga odmah proglasili ustašom. On je uspeo da izvadi odobrenje od nemačke komande u Prijedoru da nas sve može vratiti kući. Rečeno nam je da ujutru rano dođemo pred opštinu, što smo i učinili. Kazao nam je da ne može sa nama natrag jer mora za Pakrac tamo da spasava ljude. Međutim, tamo ga neki proglasiše partizanom i ubiše ga. Ali, zahvljujući Marku Drči, mi smo ostali živi – navodi on. Po povratku kući, u Gornji Jelovac, nije bilo dana da ih ne poseti ustaška četa koja je ostala u tom selu. – Ubijali su, ali su moju porodicu ostavili u životu zahvaljujući jednom čoveku koji je molio jednog domobrana da nas ne ubiju. Bili su tu devet meseci. Do februara ili marta 1943. godine – kaže Dušan.
