“Ako postoji neko ko će staviti tačku na kulturnu hegemoniju vladajuće svetske elite, onda su to Srbi. Kroz čitavu svoju istoriju oni su bili izraz najčistije borbe za slobodu”
Piše: Pol Antoan
Ako postoji neko ko će staviti tačku na kulturnu hegemoniju vladajuće svetske elite, onda su to Srbi. Kroz čitavu svoju istoriju oni su bili izraz najčistije borbe za slobodu
Na Zapadu ništa novo – Đoković je po ko zna koji put osvojio turnir. Sa 311 nedelja provedenih na vrhu ATP liste, statistički gledano, apsolutni je rekorder belog sporta. Tim povodom, njegov otac Srđan Đoković izjavljuje: „Mog sina je poslao sam Bog kako bi dokazao da Srbi nisu ubice i varvari“. Ja, međutim, smatram da Srbi u izvesnom smislu jesu varvari, a evo i zašto.
Dugo vremena živeo sam u Londonu, u blizini okruga Ladbruk Grov. Taj deo grada poznat je po mnogobrojnim bogatim kosmopolitama koji se trude da izgledaju normalno. To je onaj tip ljudi koji obožava Gretu Tunberg, podržava političke stavove Baraka Obame, drži parkiranog Poršea u garaži i šeta se ulicama grada u eko-frendli fazonu. Vikend je obično rezervisan za egzotičnu destinaciju, gusto naseljenu jeftinom radnom snagom, spremnu da istog sekunda usluži belog turistu sa bogatog Zapada. Tokom radnih dana, posredstvom mobilnih aplikacija, uglavnom ih opslužuju sve dostupniji nelegalni migranti, uz minimalnu novčanu naknadu. Od kada je počela epidemija, aktivnost naših kosmopolita se smanjila. Oni i dalje sede zaključani u svojim domovima, plašeći se da ne zakače virus.
Situacija u Srpskoj pravoslavnoj crkvi odstupa od svakodnevne realnosti „našeg“ okruga. Prisustvo nedeljnoj liturgiji u meni je budilo osećaj paralelnih svetova, ljudi u crkvi suštinski su se razlikovali od onih napolju. Veličanstveni hor predvođen svešteničkim molitvama krasio je Liturgiju božanstvenom harmonijom. Miris tamjana osećao se u vazduhu, sveće su obasjavale ikone, sve zajedno odavalo je utisak mira i blaženstva. Žene na desnoj, muškarci na levoj strani, usredsređeno su pratili reči svog pastira. Deca su se igrala u blizini, pojedina su crtala, nisu marila, dok su druga pokušavala da odgonetnu smisao nedeljnog rituala. Nakon Liturgije prisutni su izašli u dvorište. Jedan od vernika poslužio je rakiju, drugi sveže ispečene kolače i poslastice za decu.
Posmatrajući iz pozadine, nisam mogao da skinem osmeh sa lica. Gomila srećnih ljudi, zajednički proslavlja dan odmora – svetu nedelju – deleći između sebe hranu, piće i dom, pozivajući braću po veri u prolazu, crne Etiopljane i susede Bugare, da im se pridruže. Bio sam srećan jer sam na svojoj koži osetio čvrstu povezanost jedne zajednice koja uprkos dominantnim individualističkim tendencijama svog okruženja održava tradicionalne vrednosti. U tom trenutku, shvatio sam zašto pojedini evropski lideri smatraju da su Srbi zaostao narod. U njihovoj „materijalnoj“ viziji sveta Srbi ostaju loši i nepopravljivi zato što su nesposobni da u drugom čoveku vide vuka, već samo brata.
Ponosni varvari
Treba reći iskreno, balkanski narodi često pate od kompleksa niže vrednosti plašeći se da u očima Evropljana ne izgledaju kao „zaostali“. Slična situacija je sa Rusima, oni se takođe trude da izgledaju „evropski kompatibilno“. Međutim, politički lideri u Moskvi odavno su razumeli da je beskorisno podražavati Evropljane. Vreme je da to shvati i Beograd jer koliko god se Srbija trudila da zatvori „poglavlja“ (ispuni zahteve EU), Evropa neće prihvatiti Srbe kao ravnopravne članove svoje porodice. Bugarska, Rumunija i Hrvatska nisu ništa bolje, ni naprednije od Srbije, one su samo spremnije da se potčine tuđem interesu. Podsetiću vas, prošlo je već osam i 14 godina od kada su Zagreb i Sofija pristupile EU. Formalno, Beograd još uvek nije ni na pola puta.
U tom kontekstu, Srbiju bi već odavno trebalo da potresa politička kriza, a njene građane strah i depresija zbog prolongiranja evropskih integracija. Međutim, dešava se upravo suprotno. Masovnim okupljanjem u doba korone, na „varvarski način“, deljenjem domaće rakije i pečenja, uz pesmu „Veseli se srpski rode“, sve u inat „civilizacijskim reformama“ Mila Đukanovića, Srbi proslavljaju svoje male pobede u susednim državama, a evropske integracije uopšte ih ne zanimaju. Pobeda u Nikšiću okupila je više ljudi nego inauguracija novog američkog predsednika što dovoljno govori o stanju kolektivnog duha srpskog naroda. Žuti prsluci, u Francuskoj označeni takođe kao „varvari“, borbom za pravedniju raspodelu u društvu i protiv korumpiranog sistema pokušavaju da vrate državu narodu, ali nemaju ni približno uspeha kao Srbi.
Vladika Teodosije, košarkaš Nikola Mirotić i sveštenstvo SPC predvode litiju u Podgorici, 16. februar 2020. (Foto: Boris Musić/Mitropolija)
Godinama liberalni sistem pokušava da nas usreći, ali to mu nikako ne polazi za rukom. On se ubrzano ustremljuje na Srbiju i region, primenjujući iste one metode koje su naše države pretvorile u amorfnu masu. Nova ideološka dogma odriče se države i njene sakralne misije u određivanju sudbine naroda i pojedinca. Kao alternativa kolektivnom identitetu nudi se individualizam i potraga za unutrašnjom ravnotežom, tradicionalnu duhovnu vertikalu zamenjuju površne nju-ejdž religije.
Jasan signal da narod Crne Gore ne želi da prihvati novi sistem vrednosti bila je nedavna izborna pobeda u Nikšiću. Moje skromno tumačenje nedavnih političkih zbivanja na Balkanu je sledeće: „Varvari nisu pokoreni, oni se spremaju da dođu po vas“. Unutrašnji osećaj nepravde koji svaki Srbin oseća na svojoj koži postao je jak kohezivni faktor u očuvanju nacionalnog jedinstva. Vekovi stradanja i nedavni ratovi protiv NATO ojačali su kolektivni imunitet Srbije u borbi protiv socijalno-društvenog virusa koji dolazi sa Zapada. Srbija se danas nalazi u potencijalno boljoj poziciji nego većina zemalja EU, a zapadni lideri su toga svesni i zato etiketiraju Srbe kao varvare.
Umesto da dokazujete suprotno, svakodnevne uvrede bi trebalo tumačiti kao nagradu i ponosno ih kačiti na grudi kao što su to radili vojnici Napoleona dok su nosili orden „Legije časti“. Budite ponosni što ste varvari, jer to znači vernost zavetima cara Lazara, Miloša Obilića, Njegoša, Gavrila Principa, generala Mladića i Lazarevića. Biti veran sebi znači uvažavanje bližnjeg svog, nesebično deljenje hrane i pića, razmenjivanje lepih reči – sve ono što su Srbi radili u dvorištu svoje crkve u Londonu, a suprotno od onoga što rade Evropljani iz okruga Ladbruk Gruv.
Moderni Princip
Ropski položaj srpskog naroda podstakao je Gavrila Principa na čuveni atentat koji je pokrenuo Prvi svetski rat. Jedan vek nakon krvavih događaja isti taj osećaj budi se u Novaku svaki put kada se nalazi u bezizlaznim situacijama. Vremena su se promenila, suparništva se više ne odigravaju preko nišana već na mnogo prefinjeniji način – psihološkim nadmudrivanjem i mentalnom snagom. Đokovića nisu uplašile dve meč lopte na servisu velikog Federera pred 15.000 fanatičnih navijača zadojenih kraljevskom anti-Đoković propagandom.
Po uzoru na Gavrila Principa, Đoković u najtežim trenucima ispaljuje hirurški precizan hitac, ostavljajući protivnika skamenjenog zajedno sa celokupnom evropskom lažnom elitom. Primajući vimbldonski pehar direktno od kraljevske porodice, Novak ispunjava proročanstvo iz stihova koji se pripisuju Principu: „Naše će senke lutati po dvoru, plašiti gospodu“. Kosmička pravda u sprezi sa srpskim „kulturnim refleksom“ pomaže ličnostima sa ovih prostora da budu najbolji u mnogim sferama društvenog života.
Zamislite samo koliko je psihološki teško kraljevskoj porodici da svake godine lično uručuje vimbldonski pehar sa ananasom na vrhu – simbolom britanske aristokratije – predstavniku naroda koji je trenirao tenis skrivajući se od njihovih bombi. Novak Đoković za kraljevsku elitu postao je noćna mora, reinkarnacija Gavrila Principa, posebno od momenta kada je počeo da jede vimbldonsku travu i odbija prinudnu vakcinaciju.
Ketrin, vojvotkinja od Kembridža, predaje vimbldonski trofej srpskom teniskom šampionu Novaku Đokoviću nakon pobede u finalu protiv Rodžera Federera, 14. jul 2019. (Foto: Rojters)
Moramo razumeti napade kraljevskih medija glavnog toka na Đokovića. Oni samo „rade svoj posao“, objedinjujući svoje narode u mržnji prema drugom. Zapadna srbofobija postavlja Srbe u poziciju „crnca među belcima“ i „belca među crncima“. „Balkanske narode ili će ajkulski progutati jedna od dve strane ili će se uzdignuti iznad Istoka i Zapada“, ove reči Nikolaja Velimirovića potvrđuje i savremeni istorijski trenutak. Beograd, sticajem geopolitičkih okolnosti, ima potencijal da se iz evropske periferije preobrazi u svetsku prestonicu novog postzapadnog – policentričnog poretka. Da bi se to dogodilo neko mora pomiriti Sever i Jug, Istok i Zapad i sve ostale socijalno-političke konstrukte pomoću kojih se obmanjuje čovečanstvo.
Stoga, za Đokovića možemo da kažemo da je crni kralj belog sporta, ili ako hoćete varvarin na tronu kraljevskog sporta. Jedni ga smatraju za agresivnog primitivca, drugi kao simbol prkosa zapadnoj hegemoniji, u istom rangu sa Če Gevarom i Maradonom. Istina je da je Đoković drugačiji, on je preteča viših moralnih načela koji će uskoro, bez ispaljenog metka, zavladati svetom.
Ako postoji neko ko će staviti tačku na kulturnu hegemoniju vladajuće svetske elite onda su to definitivno Srbi. Kroz čitavu svoju istoriju oni su bili izraz najčistije borbe za slobodu. Za razliku od devedesetih kada su Srbi bili usamljeni, ceo svet polako prelazi na njihovu stranu tako što im pomaže da se odupru proždrljivom Briselu i evropskim integracijama. Srbi su postali udarno koplje potlačenih naroda i iskrenih patriota celog sveta. Od Srba sve zavisi, sudbina sveta nalazi se u njihovim rukama.
Nova politička avangarda
Srpski narod nije pobedio na izborima u Crnoj Gori prošle godine tako što je glumio kosmopolitskog Evropljanina. Decenijama sam slušao kako je nemoguće smeniti Mila Đukanovića. Mnogi civilizovani i obrazovani političari pokušavali su na razne načine ali bez uspeha, sve dok ispred naroda nije stao „relikt feudalnih vremena“, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.
Njegovo Visokopreosveštenstvo obrazovanje nije sticalo na zapadnim univerzitetima, nije govorilo njihovim jezikom. Odeven u crnu mantiju, Amfilohije je govorio skromno i uzdržano, a pisao isključivo ćirilicom. Po zapadnim standardima, „klasični varvar“. Ponosan Srbin, miroljubiv, nesebičan i tradicionalan, uradio je nemoguće – pobedio moćnog Mila Đukanovića, čoveka iza kojeg stoji NATO mašinerija. Njegovo oružje bile su ikone, narodne pesme, molitve i srpsko kolo.
Svaki Francuz u svojim venama ima krv Karla Martela, borbeni duh Jovanke Orleanke, genijalnost Napoleona i lepotu Alena Delona. Tradicija nas čini Francuzima i zato ne želimo da je se odreknemo. Čovek sa čvrstim identitetom nema potrebu za kompleksom niže, ali ni više vrednosti. On jednostavno prihvata sebe onakvim kakvim jeste. To ujedno znači prihvatanje dobrih, ali i loših stvari: zajedničku borbu sa Srbima u Prvom svetskom ratu, nažalost i bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Ne mogu da pamtim hrabrost Jelene Anžujske, a da zaboravim kukavičko priznanje Kosova 2008. godine. Sve je to deo naše istorije, odraz vremena u kome živimo.
Međutim, liberalni establišment pokušava da nas primora da se izvinjavamo celom svetu zbog francuske istorije i njenih sinova, a da u isto vreme bombardujemo navodno varvarske nacije. Neobeležavanje dvesta godina od smrti Napoleona i pokušaj „dekonstrukcije“ naše istorije je sramota. Ako za tradiciju nema mesta u civilizovanoj Evropi, ja stajem na stranu varvara i nemam ništa protiv. Viševekovna borba za opstanak na svojim vekovnim ognjištima pomogla je Srbiji da u kulturnom smislu nadjača umrtvljenu post-kovid Evropu.
Vernici tokom Vaskršnje liturgije u Hramu Svetog Save, Beograd, 02. maj 2021. (Foto: đakon Dragan S. Tanasijević/spc.rs)
Danas Beograd i Balkan predstavljaju novu političku avangardu, model opstanka i mirnog suživota za ceo svet. Istorija se ponavlja, a svakom Rimu dođe kraj onog trenutka kada ga varvari kulturno nadjačaju.
Pol Antoan (Paul Antoine) je magistrirao istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i međunarodne odnose na Univerzitetu u Londonu. Takođe je studirao u Rusiji na Moskovskom državnom univerzitetu za međunarodne odnose (MGIMO). Generalni je sekretar i osnivač Francuskog udruženja za mir na Kosovu, organizacije koja u Francuskoj organizuje konferencije i različite događaje za promociju srpske kulture na Kosovu i Metohiji. Organizovao je putovanje više francuskih političara na Kosovo i Metohiju i u Republiku Srpsku, gde su se, između ostalih, sastali sa Miloradom Dodikom i srpskim pravoslavnim verskim vođama na Kosovu i Metohiji. Ekskluzivno za Novi Standard.
