Ženska reprezentacija Srbije, postigla je ogroman uspeh na Evropskom prvenstvu u košarci i ubedljivo osvojila zlatnu medalju! To je najvažnija stvar mog pisanija, i nešto na šta moramo da budemo ponosni jer smo u finalu imali dva puta priliku da slušamo “Bože pravde”. Uz to, sve ono što se desilo te junske, nedeljne, letnje većeri na najbolji način objašnjava moju dvodecenijsku konstataciju “Volim žene koje imaju m*da”, i još bolje odgovara svim onim “nevernim Tomama” koji su me stalno zapitkivali šta to znaći. E pa dragi moji ako prethodnih dana, svoju homofobiju niste lečili gledajući Ronalda i ostale fudbalere, nego ste pažnju posvetili našim zlatnim devojkama onda vam je sigurno jasno šta znači
Međutim, iza kulisa uspeha ovih “spartakinja”, koje nisu ustuknule ni pred kim i ni pred jednom nepravednom sudijskom odlukom, je jedna značajna slika kojom možemo da se podičimo u celom svetu. Nakon decenija i decenija, sportiskinje u našem dresu, iz sve snage i u glas pevaju srpsku himnu. Sa njima i međ njima bila je i Ivon Anderson koja je uprkos tome što je američka košarkašica sa našim pasošem veličala “srpskog kralja”, i “srpski rod” podjednako kao i sve njene saigračice. To je za primer, to je za ponos, to je suzu i za naklon do poda.
Sa druge strane ne želeći ni za promil da umanjim uspeh naših reprezentativki, imamo situaciju sa Nikolom Jokićem. Znate to je onaj Somborac, koji je najbolji košarkaš na svetu, zbog koga smo se tresli i noćima nismo spavali, kačili njegove slike na društvene mreže, stavljali ga na duplerice i naslovne strane… On je nažalost odlučio da ove godine ne igra za reprezentaciju Srbije na Olimpijskim igrama, i to je drugi put da odbija nastup za svoju državu sa samo 26. godina. Želi dečko da se odmori, da pomaže ženi u trudnoći, da jaše konje… I na to naravno ima prava, reprezentativni dres nikada i nikome ne sme da bude obaveza.
Ako Nikolu Jokića makar malo nije sramota kada vidi tamnoputu Ivon, iz malenog Springdejla u Arkanzasu kako peva “Boze pravde”, dok će on na leto jahati konje po Somboru, onda mu je, makar od mene, sve prosto. Bićeš ti druže i najplaćeniji NBA igrač, i veliki NBA rekorder u budućnosti i vlasnik najveće hacijende konja u Evropi, ali ne i veliki čovek. A što rekao Andrejka u filmu “Montevideo”, “Nekada se samo to računa sine”….
Ali, ne možemo da ne primetimo kako jedna Ivon Anderson iz malenog Springdejla, mesta od 60.000 stanovnika u Arkanzasu, od kojih 95 odsto ni ne zna gde je Srbija, može da gine za naš dres i peva iz sveg glasa himnu na srpskom, a jedan deran Nikola iz tem Sombora, koji je karijeru izgradio u Beogradu neće ni da se pojavi i obuče dres sa državnim grbom. Bez želje da vređam bilo koga ali ovu situaciju mi najbolje opisuju stihovi čuvene pesme pretkosovskog ciklusa “Ženidba kralja Vukašina”, koje ću parafrazirati pa reći “Što Ivon bilo do kolena, Nikoli po zemlji se vuče, što Andersonovoj taman kalpak bio, Jokiću na ramena pada”…
Svakako ne vredi na ovu temu preterano trošiti reči. Ako Nikolu Jokića makar malo nije sramota kada vidi tamnoputu Ivon, iz malenog Springdejla u Arkanzasu kako peva “Boze pravde”, dok će on na leto jahati konje po Somboru, onda mu je, makar od mene, sve prosto. Bićes ti druže i najplaćeniji NBA igrač, i veliki NBA rekorder u budućnosti i vlasnik najveće hacijende konja u Evropi, ali ne i veliki čovek. A što rekao Andrejka u filmu “Montevideo”, “Nekada se samo to računa sine”….
p.s. Ne vezano za ovu temu, koga nije dirnulo kada su se sinoć jedna za drugom intonirale, “Boze pravde” pa “Marseljeza”, koje su deo naše zajedničke slavne i herojske proslosti, taj ili ne zna istoriju ili nije Srbin… A neznanje se prašta…
