Bivša jedina supersila je ostala bez oruđa za delovanje u Bosni, što sluti da im ostaje još samo da upotrebe oružje. Ili da Dodiku uvedu još jedne sankcije, rizikujući da ispadnu neozbiljni
Da ne dolazi sa globalno opasne adrese, bilo bi smešno: SAD su početkom meseca ponovile sankcije srpskom članu Predsedništva BiH. A da se vlasi ne dosete, proširene su na, pored još nekoliko srpskih imena, i na izvesnog Mirsada Kukića, lokalnog moćnika iz Banovića koga je i SDA isključila iz svojih redova. Tako je protektorat i u ovom slučaju, „kao i inače” vodio računa o nacionalnom balansu u BiH. Ponavljanje poteza u šahu se prepoznaje kao defanzivna taktika igrača koji, iako u slabijoj poziciji, uspešno blokira nastavak igre pat pozicijom. A šta stoji iza američke igre u BiH?
Ko koga pravi ludim
Možda, zauzeti Ukrajinom i Tajvanom, nemaju vremena, energije i resursa, da se koncentrišu na Balkan, po inerciji rutinski vuku iste poteze. Ili su ambicioznim nemačkim saveznicima prepustili dvorište EU da bi im dokazali da nisu dorasli zadatku. Ili ni jedni ni drugi više nemaju ideju šta da urade u BiH, a da tvrdoglavo ostanu pri svom: „jedinstvena građanska država”.
Rusija i Kina u SB UN ne samo da su zaustavile promociju Šmita za v.p. nego i ukinule OHR, zajedno sa bonskim ovlašćenjima. Ustavni sud, sa kontrolnim paketom stranaca, svojim usmerenim odlukama je kompromitovan, a sudija Jozef Marko je to i priznao. EU se, em odmetnula, em sama sa sobom posvađala. Bivša jedina supersila je tako ostala bez institucionalnih oruđa za uredovanje u Bosni, što zlosluti da bi još jedino mogli da upotrebe oružje. U međuvremenu, ako ništa drugo, preostaje im ponavljanje sankcija Dodiku, uz rizik da ispadnu neozbiljni.
EU im se ni prvi put nije pridružila, kao što neće ni drugi put, jer glasovi poslanički grupa u evropskom parlamentu uslovljeni su formulacijom „ako Dodik ne promeni svoju politiku”, a do operativnih sankcija vodi beznadežni put do konsnezusa. Prethodna ozbiljna rasprava u telima EU, u koju bi se uključili u najmanju ruku Mađari i Slovenci, otvorila bi pitanje kakva je stvarno ta Dodikova, navodno opasna, politika.
Rukovodstvo Srpske na čelu sa Dodikom brani Dejton, istrajnije i odlučnije od samih tvoraca i svih potpisnika sporazuma. A oni kažu i slažu: „Ne, Dodik je taj koji ruši Dejton”.
Dodik traži dijalog u BiH i nudi platformu za dogovor. A oni kažu i opet slažu: „Ne, sa Dodikom nema šta da se razgovara jer sa njim se može samo silom”. Dodik kaže da Srpska traži vraćanje ustavnih nadležnosti kao uslov da ostane u BiH. A oni kažu i ponovo slažu: „A ne, Dodik u stvari sprema secesiju”. Zaključak glasi: prave se ludi da bi nas napravili ludim.
Ranije su govorili da je problem „Dodikova zapaljiva retorika”, što znači da im ne smeta sadržina nego samo forma. Iako, naravno, nije baš tako, sigurno je da niže predstavnike supersile, kakvi uglavnom dolaze u BiH, iritira što Dodik sa njima komunicira na način srazmeran njihovom realnom značaju. Ti činovnici iz sporednih hodnika Stejt departmenta navikli su da ih na Balkanu primaju sa strahopoštovanjem. Kada ambasadorka Viktorija Nuland kaže „Ko jebe Evropsku uniju” što zazire od američke obojene revolucije u Ukrajini, onda to nije problem, ali kada kolektivni šef (kakve-takve) države Dodik kaže izaslaniku Eskobaru „Jebe mi se za tvoje sankcije” onda to jeste problem, i to veliki. Da li bi nešto pomoglo kada bi Dodik zapaljivu retoriku zamenio snishodljivom retorikom? Naprotiv, ponašali bi se još bezobraznije.
ada kažu i „Dodik je diktator, guši medije i opoziciju” Nigde u svetu ne postoji diktatura u kojoj decenijama deluje jedna medijska kuća sa nacionalnom frekvencijom, koja se bezmalo tokom čitavog dnevnog informativnopolitičkog programa isključivo bavi nedokazanim optužbama protiv izabranog predsednika. Srpska, dakle, srećom, nije dikatatura, ali u Srpskoj se, srećom, ne događa da „duboka država” onemogući izabranom predsedniku da se obrati javnosti. U Srpskoj, takođe, postoji vrlo razvijen višepartijski sistem sa koalicionom vladom i snažnom opozicijom, i, srećom, ne postoji dvopartijski sistem bez opozicije, koji se još čitavom svijetu silom nameće kao uzor demokratije.
Fotoilustracija
Iz zemlje koja mu je uvela sankcije takođe kažu: „Dodik je ogrezao u korupciji”. A u toj istoj zemlji, prema zvaničnoj statistici, tokom pandemije, sedam miliona stanovika je spalo na ivicu gladi, dok je njena privredna, politička, medijska elita udvostručila imovinu u milijardama dolara. A istovremeno ta ista zemlja predvodi borbu protiv korupcije ne samo na Balkanu. I uvodi sankcije Dodiku zbog nedokazane korupcije.
Najzad, bošnjačko-hrvatska Federacija već tri godine od prošlih izbora nema vladu, Mostar je od rata teritorijalno-etnički podeljen grad, Hrvati najavljuju bojkot izbora jer više neće da im Bošnjaci biraju nacionalne predstavnike. A oni kažu: „Sve je to zato što je Milorad Dodik pokvario Dragana Čovića. Neretko će dometnuti da je Aleksandra Vučića, odnosno Srbiju uvukao u svoje političke avanture u BiH. Čudo od čoveka, nema šta ne može! Ako nastave da kude njegovu neograničenu moć, Dodik bi mogao da oboli od manije veličine.
Roršahova mrlja
Ukratko, Dodik je za vokalni ansambl SAD i nekoliko zapadnih zemalja postao metafora svih njihovih, kako i sami priznaju, frustracija zbog neuspeha u Bosni. Zašto? Prvo, do zla boga komplikovanu situaciju u BiH teško je objasniti neupućenim ljudima u EU i SAD, pa je lakše uperiti prstom u konkretnu osobu sa imenom i prezimenom, koja pripada ionako satanizovanom srpskom rodu.
Drugo, još teže je bosansku enigmu razrešiti tako da budu zadovoljni ne samo Hrvati, Srbi i Bošnjaci nego i SAD, i EU, i Rusija, Kina , Britanija i Turska, pa je najlakše optužiti Dodika, srpskog bundžiju protiv novog međunarodnog poretka, koji je postao poznat i daleko van granica BiH.
Treće, za poluupućene, kakvih nije malo ni među onima koji arbitriraju u svetskoj politici, treba moralno pojednostaviti problem podelom na dobre momke Bakira, Željka, Šefika i lošeg momka Mileta.
