Smilja Tišma je prije 80 godine proživjela pakao ustaških logora, a danas je najstariji poslanik u Skupštini Republike Srbije.
Kao šestogodišnje dijete, Smilja je odvedena od kuće i potom je prošla kroz pet logora. Iz njene porodice, četvoro djece je preživelo.
Tišma kaže da joj je gore sad i da se češće zaplače nego kad je bila mlađa, i da dok je živa neće zaboraviti slike iz logora Nezavisne Države Hrvatske.
Od tada, ona se trudi da pomogne onima koji su bili svjedoci i žrtve tog užasa. Smilja je tako cijeli svoj radni vijek provela radeći na boračko-invalidskoj zaštiti.
– Rođenja sam u zapadnoj Slavoniji. Bilo je nas četvoro dece. Mog oca su sedam dana po nastanku NDH oterali u logor. Skinuli su ga sa trešnje, bio je samo u majici i kratkim pantalonama, bos… Takvog su ga odveli. Mi smo bili mali, a te godine je trebalo da pođem u školu. Majka me je tada poslala da ponesem paket ocu, da ga nađem, komšija je trebalo da me poveze, ali ga nismo našli. Iste godine, u junu 1941, kao i sve srpske porodice, oterani smo u logor u Bjelovaru. To je bio najbliži grad mom rodnom mestu – priča Tišma za 24sedam.
Ona napominje da je taj prvi logor bio predviđen uglavnom za Srbe.
– Ipak, pošto nisu više mogli da primaju srpski narod tamo, nas četvoro dece su sa majkom, u kasnu jesen, vratili kući. Međutim, na našoj kući više nije bilo ni prozora. Posle više od 80 godina, i dalje mi žive te scene u glavi. Sledeće 1942. godine ponovo su nas odveli, a onda više nije bilo vraćanja kući – kaže nam Tišma kroz suze.
– Stigli smo do logora Jastrebarsko, dani su presporo tekli, i tada smo ostali bez majke za čitav život. Nju su ostavili u Sisku, a nas, četvoro male dece, odveli. Ni dan-danas ne znam kako je umrla, da li su je ubili. Koga god sam pitala, niko se majke nije sećao. Na sve načine sam pokušavala da saznam nešto o njenoj smrti, ali mi je samo jedna žena koja je bila sa njom u logoru ispričala da je se seća kao majke koja je samo plakala. To je sve što sam saznala o njoj za ovih 80 godina. Za oca sam kasnije saznala da su ga pronašli mrtvog pored jedne brvnare, ali ni za njega ne znam kako je preminuo i da li je ubijen – priča Tišma.
Naredne godine su ih odveli u Jasenovac, u samostan.
– U jastrebarskom logoru bila sam sve do iduće 1943. godine. Tamo su časne sestre bile jedine iole dobre prema nama. I tamo su bila sve mala deca. Bilo nas je kao mrava, spavali smo jedni na drugima… Od najmanjeg, koje još nije ni prohodalo, do mene, koja sam bila među najstarijima sa nepunih devet godina – objašnjava Smilja Tišma.
Tamo je prisustvovala užasnoj sceni koju, kako kaže, stalno ima pred očima.
– Jedna majka je pored mene dojila dete i nije htela da im ga da. Jedan od stražara joj je uzeo dete i njime lupio o zid. Mnogo je krvi bilo, ta mi je slika stalno pred očima. Krv je prsnula po detetovoj majci, čak i po meni. Dete nije preživelo. Majka je tada skočila na stražara od besa i više nismo znali šta je bilo sa njom. Ne znam kako smo mi izdržali – priča narodna poslanica.
– Za jelo smo imali kašu, ali je nije bilo dovoljno za sve, a nismo imali ni iz čega da jedemo. Iz Crvenog krsta i drugih organizacija su ponešto donosili, ali nismo imali dovoljno. Jeo je onaj ko prvi stigne do hrane, i ako uspe da malo ponese za brata i sestru. Bili smo gladni i izmučeni, bez majke i oca – dodaje ona.
Smilja nam kaže da su iz logora uspjeli da odu tako što je njihov komšija, preko nekih dobrih ljudi, dobio kartu koju mu je ona poslala. Spasio ih je komšija Hrvat, koji ih je odveo u svoju kuću.
– Naša sudbina je bila strašna, to su izgubljene godine. Nikada nisam zasnovala porodicu… Završila sam prava i ceo život se borim za žrtve ovih logora čiju sam torturu prošla i za one koji su i danas deca ustaških logora, jer se to ne zaboravlja. Stalno sam bila u nekim društvenim pokretima i organizacijama, u ovim godina sam poslanik, ceo život sam posvetila tome da se izborim za one koji su proživeli ono što smo moja braća, sestre i ja proživeli, za to živim – zaključuje Smilja za 24sedam.
Kako je objasnila, ona sve radi zbog istorije, da se zna šta se stvarno desilo, da ostane zapisano. Zato je i pokrenula inicijativu za usvajanje rezolucije o ustaškom genocidu. Rezolucija je nazvana „Smiljina“, ali kada je prvi put o njoj glasano u Skupštini Srbije, nije dobila dovoljnu podršku poslanika.
