Vedrana Rudan: Da sam ja Putin, ne bih bacala bombe na Ukrajinu, nego na London i Vašington

Vedrani Rudan je juče bio rođendan i kako je otkrila, njeni najbolji prijatelji su već u Beogradu, kao i njen muž kao najveća ljubav u životu, čak ima i kuvara koji će im specijalno spremati večeru za njen srećan dan, što joj je dovoljno da bude u potpunosti zadovoljna.

„Beograd je moj grad i po pravilu svaki svoj rođendan upravo slavim kod vas. Mada trebalo je biti tajna da mi je rođendan, ali eto, sada je kasno, čim sam to rekla u medijima“, napomenula je Rudan.

Peto izdanje knjige „Doživotna robija“ se nalazi u štampi, a prezadovoljna je sa srpskim izdavačem „Laguna“ koji joj svakog meseca uvek pošalje tačan broj prodatih primeraka knjiga.

Rudan je naglasila da takvih retko ima ne u regionu, već na celom svetu, da piscu šalju izveštaje, samim tim ni od hrvatskih izdavača nije nikada dobijala ništa slično.

„Skoro sam srela mog kolegu Antu Tomića koji je takođe na Sajmu knjiga u Beogradu i on mi je rekao da otkad je u „Laguni“, ne namerava da traži hrvatskog izdavača“, pohvalila je time domaću izdavačku kuću, najproduktivniju u Srbiji i skoro čitavom regionu.

Analizirajući naslov svog za sada poslednjeg romana, Rudan je rekla da je za nju „doživotna robija upravo sam život, bilo kakav, srećan i nesrećan“.

„I dok živimo život, nalazimo se na robiji. Oslobađamo se tek kada umremo. Dakle, svačiji život je u principu besmislen, jer zamislite tolike trke, lova na novac, i moć, da bi na kraju samo umrli. Pa jesmo li mi normalni? Sigurno da nismo normalni“, u svom maniru kaže Rudan..

U najnovijem romanu „Doživotna robija“, ona piše o svojim omiljenim temama, odnosu roditelja i dece, i o tome šta znači biti istinski slobodan. Da li je sloboda moguća bez materijalne sigurnosti, da li rad oplemenjuje ili porobljava čoveka i šta je neophodno da bi žena zaista bila nezavisna, samo su neka pitanja koja glavna junakinja Lola postavlja sebi.

Radnja ide ovim tokom: Nakon smrti muža, koga je beskrajno volela, Loli ponestaje volje za životom u kome je jedino drži nada da će na licu svoje ćerke Tine konačno ugledati iskreni osmeh zbog kog je spremna sve da učini.

Kako su zapisali povodom ovog romana – vešto izbegavajući sve postojeće stereotipe, Vedrana Rudan ispisuje priču o nesvakidašnjoj ženi sa kojom se možda nećete uvek složiti, ali ćete beskrajno uživati u svakom trenutku provedenom sa njom.

„Sada je umro vlasnik „Red Bulla“, težak 20 milijardi dolara ili evra, u 79. godini, a moja majka je preminula u 84. kao sirotica. Dakle, život je zaista besmislen, jer ni pare ne mogu da nam produže vek, i onda je veliki problem kako sebi objasniti takvo otkriće, a da sebi na kraju ne pucaš u glavu“, zapitala se oštra kolumnistkinja i bestseler spisateljica.

Njena dva romana „Uho, grlo, nož“ (2002) i „Dabogda te majka rodila“ (2010) su imali pozorišne dramatizacije u Beogradu, obe realizovane na sceni Ateljea 212 i u režiji Tatjane Mandić Rigonat.

„Za mene je pre svega ceo život borba za novac, jer mi je on bio i ostao najvažniji. Ljudi mi ne veruju da tako mislim, čini im se da sam gruba ili možda glupa. Ne smatram da mi treba mnogo novca, ali da imam dovoljno da ne moram da se plašim da će mi dolaziti na vrata onaj službenik da mi seče struju… Taj osećaj bede da vam neko seče struju je nešto najstrašnije na ovom svetu“, izričita je kontraverzna spisateljica često bez dlake na jeziku, što je dokazivala u svojim kolumnama i gostovanjima na televiziji.

„Nisam više u poziciji da sam sirotinja, ali se sećam kako je zastrašujuće kad se nema ništa i ne možete deci davati ručak. Kada čujem termin „balkanski prostori“, ja se odmah hvatam za pištolj koga nemam. Treba svi da znaju, ne postoje – balkanski prostori. Žena je Balkanka na kugli zemaljskoj, prava ropkinja i za svaku žensku osobu na svetu je najvažnije da ima novca. Kad ima novac, onda ima slobodu“, podvukla je svoj stav jedna od najčitanijih spisateljica regiona.

Ona vidi razne prebijene i razbijene žene, za koje se pitaju što nije otišla.

„Ali kuda će ta žena da ode? Gledajte šta nam se dešava sada: Rusija je napala Ukrajinu, nama preti hladnoća, glad, nestašica gasa. Onda se zapitam – Čekaj malo, ali ceo svet gladuje. O čemu se tu radi i čemu se mi čudimo? Amerikanci su pobili pola sveta. A da li smo se mi brinuli oko toga? Nismo se brinuli o tome. Niko nije slao reportere u Avganistan… Evropa je sada u situaciji u kojoj je Sirija ili Arfika… Amerika ubija svet od kada zna za sebe“, objasnila je Rudan i dodala da je Jugoslavija u to vreme bila neutralna, ni levo ni desno, tako je odgovaralo Americi, a manje Rusiji.

„Dizali smo glas protiv nasilja, rata. Mladi ljudi u celom svetu… A danas se i to promenilo, jer smo sada svi u mišjoj rupi. U modernom svetu kao što je Zapad, niko ne piše ono što i ja pišem. Možda na celom svetu ukupno petoro književnika ovo ne radi“, smatra veoma plodna autorka čak 17 knjiga.

Rudan se prisetila pokojnog prijatelja, srpskog novinara Aleksandra Tijanića, koji je za nju bio genije, „najbolje što se ikad desilo jugoslovenskom novinarstvu, kada govorimo o stilu pisanja“.

„Bio je i ostao umetnik reči. Ipak, to ne znači da nije bio plaćen za to što radi, odnosno da nije bio – „plaćenik“. Tijanić je radio za novac. Tako postoji veliki broj umetnika koji su vrhunski, ali su „plaćeni“, kao što imamo dosta dobrih novinara koji su „plaćenici“. S druge strane, ja imam tu sreću da me niko ne plaća, iako mi je ponuđeno, ali onda bih morala da budem zavisna od tih struktura ljudi. Ponudili su da me plate za ono što pišem za džabe. Odbila sam“, govorila je Rudan i otkrila da su Tijanić i ona bili porodični prijatelji, često su se družili, on je bio blizak sa njenim mužem.

Rekla je za srpskog novinara da je bio čisti genije, te da nije uživala samo čitajući njegove tekstove, već najviše u razgovorima s njim.

„Bio je čudesan kao novinar, pojava, kao muškarac. Srbija nema takvog, ma ceo svet ga nema. Tijanić je bio majstor reči, uvek se igrao time, od svega je mogao da napravi pitu, da ne kažem od čega, sve ga je zanimalo, od Mikelanđela, Da Vinčija, sve. Nisam se slagala s njim politički, jer se priklonio tadašnjoj vlasti 90-ih u Srbiji, ali sam opet uspevala da odvojim te dve stvari, tako da je on za mene ostao veliki pisac“, rekla je, između ostalog, književnica o Tijaniću i dodala da joj je otkrio kako je za njega postojala samo jedna žena u životu i da nije bio zavodnik.

Istina je da ona ne živi od pisanja ni knjiga, kolumni, ni bloga, već od nasleđa i od muža, i time sebe naziva sponzorušom.

„Samim tim, ja ne moram pisati razne bedastoće o Americi, ulagivati joj se, kao što to radi Hrvatska, slobodno mogu da kažem da je njihov predsednik Džo Bajden siroče koje stalno traži svoju majku i nosi pelene. I da je uvredljivo za ceo svet ili zapadni svet da jednog Bajdena predstavljaju kao vođu najveće svetske sile. Da je ostao Donald Tramp sve bi bilo drugačije“, ubeđena je Rudan.

„Mora se imati na umu da Amerikom diriguju proizvođači oružja i multinacionalne kompanije. Amerika osim oružja, proizvodi i dugove. Obični američki građani moraju da rade tri posla paralelno da bi nekako preživeli. Svi govore o američkom snu koji se ostvaruje samo u svakom holivudskom filmu. Nikako u životu…Mask je živeo u nekoj štali, pa su ga noću budili kravlji jezici na licu“, kritična je bila prema najmoćnijoj sili.

Nimalo joj ne smeta što je odsečna, nema dlake na jeziku, ume da iznenadi, šokira i odmah govori svima šta misli, jer je odavno naučila da joj nije stalo do tuđeg mišljenja.

„Važno mi je da imam stav kao što je o trenutnom ratu između Amerike i Rusije i ja iza toga stojim. Neko će pričati da je Vladimir Putin pravi Hitler, da je napao sirotu Ukrajinu, i sve to mene ne dotiče“, izričita je Rudan, ali se onda osvrnula na analizu svetskog problema.

„Moj stav je jasan, jer je racionalan i jedini pametan: Zapad na čelu s Amerikom je odlučio da uništi Rusiju koja uporno pruža otpor. I oni jedva čekaju kada bi Putin istresao jednu malu atomsku bombu, kao da su te male i manje opasne, i dokažu njihovu teoriju da je on novi Hitler. Ja ne kažem da on nije zločinac, ali njegovi zločini ne mogu da se mere i upoređuju sa zločinima Amerike koja ima 800 vojnih baza van svojih granica, a sve ostale velesile ne broje više od 30 baza. Tu postoji samo jedna agresija – Zapada i Amerike na Rusiju. A ova jadna Ukrajina je samo kolateralna šteta“, ubeđena je spisateljica, i dodaje da će se sve ubrzo rešiti jer je „Masku dosta ove situacije“.

„Vlasnici kapitala poput Maska vladaju svetom, i ako je njemu dosta rata u Ukrajni zbog kojeg gubi ogroman novac, onda će to tako biti. Brzo će se pomiriti SAD i Rusija, uverena sam u to. Nisam sigurna kada tačno, ali uskoro, neće im odgovarati da ovo duže potraje“, smatra Rudan.

Autorki mnogih bestseler romana je jasno da se Srbiji i kako kaže Vučiću preti sankcijama ako se ne odluči da li je za ili protiv Rusije

„Neka se ne odluči… Svaka mu čast. Neko će reći da sam vučićevka, ali neka pričaju šta hoće. Prva sankcija će, kažu, biti vize za put na Zapad. Ali opet, zašto bi neko i odlazio u Nemačku kada i tamo takođe nema hrane kao svuda, i ovde? Ili i tamo grade hale da se greju obični ljudi da ne bi nastradali od zime. Onda je bolje ostati u Srbiji. Sve su to prljave igre i igrice, tako vidim. Nisam ja mnogo pametna, koeficijent inteligencije mi je 100, a ovo ne smatram da je neka visoka politika“, poentirala je autorka.

Ona smatra da se danas ne može biti „pametan i finansijski nezavistan“.

Ipak, Rudan smatra da je bivši predsednik SAD Barak Obama tokom ratova za vreme svoje vladavine od dva mandata (osam godina) pobio toliko ljudi da Putin to ne bi mogao ni za pet života.

„I nikad nisu rekli da je Hitler, naprotiv, dobio je Nobelobu nagradu za mir. Upravo to licemerje meni smeta i lično se osećam uvređeno kada mi prodaje neko tu priču – Putin je novi Hitler, a da su Bajden i ostala ekipa gadova kao Bil Klinton, taj silovatelj i ratni zločinac – sveci i demokrate“.

Rudan je analizirala mogući scenario koji bi se desio da se aktuelni predsednik Amerike Bajden odluči da dovede red u jednu nesređenu i zapuštenu državu kakva je Meksiko, i onda tamo pošalje naoružane vojnike, baci nekoliko bombi i pokuša da rastera razne kriminalce koji tamo ubijaju kao na Divljem zapadu.

Prema njenim rečima, isto to je Putin kao predsednik Rusije uradio Ukrajini.

„Ono što je Meksiko Americi, to je Ukrajina Rusiji. Zato Rusija ne može dozvoliti da joj Amerika dođe na vrata. Da sam ja Putin, nikad mi Bajden na vrata ne bi došao, makar razbila ceo svet. Rusija je sila, iako svi pričaju kako je propala, svi su tamo gladni i žedni, ali oni imaju atomsku bombu! I šta će onda njima tenk? I da sam ja Putin, ne bih bacala bombe na Ukrajinu, nego na London i Vašington, pa kad je pir, nek je pir“, izrazila je za Tanjug svoje snažne stavove hrvatska autorka.

Na veoma posećenim promocijama njenih knjiga u Beogradu, kao što je bilo pre nekoliko meseci ove godine u Velikoj sali SKC-a, Rudan uglavnom voli otvoreno da govori o seksu, o „groznoj deci“, a ona ne smatra da je tu bilo šta šokantno i bez dlake na jeziku.

„Razgovaram o svim normalnim temama o kojima razgovaraju svi. Zato ne shvatam toliku famu o meni da ja govorim bez dlake na jeziku. Možda je samo razlika u tome što ne govore svi tako u medijima, koji se plaše da mi ne izleti neka psovka, a ne shvatate da deca u vrtićima danas psuju i govore ružne reči više od prostaka u birtiji“, ocenila je ona.

Publika celog regiona, posebno u Srbiji poslednje dve decenije čita redovno njene romane – „Ljubav na posljednji pogled“ (2003), „Ja, nevjernica“ (2005), „Crnci u Firenci“ (2006), „Kad je žena kurva / kad je muškarac peder“ (2008), „Amaruši“ (2013), „Zašto psujem“ (2015), „Muškarac u grlu“ (2016), „Život bez krpelja“ (2018), „Ples oko sunca – autobiografija (2019), „Dnevnik bijesne domaćice, predgovor novom izdanju“ (2020), „Puding od vanilije“ (2021).

„Ponavljam ženama često da danas moraju da vole sebe, i da imaju tu slobodu da kad ih muž pita šta ima za ručak, da one odgovore – „Koji ručak? Biće za ručak ono što skuvaš“. Pa da vidimo. Ali retko koja će to reći, jer se boji da je muž ne tresne ili održi predavanje. Mi se tako stalno plašimo, a prvo se zaljubimo u nekog, prilagodimo se tom idiotu i onda se čitav život borimo da ta budala od nas ne ode. Takve smo mi žene, doduše ja srećom više nisam, ali tako smo odgojene, jer generalno žene imaju tu potrebu da budu dobre, prihvaćene“, analizirala je Rudan potanko muško-ženske odnose.

„Time se ne opterećujem šta će ljudi misliti i govoriti o meni i da li ću biti prihvaćena kao žena koja bez obzira na svoje godine voli da prostači i ponaša se ne daj bože kao muško i kao da je kod kuće, a ne javno na televiziji..Treba biti jasno da ja prodajem svoje stavove, a nisam sebe prodala. Ja pišem sve ono što mislim, a neko kupuje moje stavove u 100.000 primeraka knjiga“, ocenila je autorka.

Rudan je podelila iskustvo neobičnih situacija da joj žene u 40-im godinama prilaze na ulici u kvartu gde voli da šeta prema preporuci lekara.

Tamo joj se, kaže, slobodno obraćaju, skaču joj oko vrata, da su poslušale sve što im je ona „rekla“, misleći zapravo na stavove i savete u tim bestseler knjigama koje su sve redom pročitale, i sada su u očajanju jer smatraju da ih je hrvatska spisateljica nagovorila da tako nešto učine. Onda je jedna oterala muža dođavola, i sada je razvedena, ispričala je Rudan.

„Meni je onda srce na mestu, neka je jedna žena pobegla od muža, i treba. Jedan deo žena me ne voli jer sam ja ono što one nikada neće biti – slobodna i neopterećena. Posebno nisam opterećena time šta će da pričaju o meni. I šta mogu da kažu – da sam stara, dobro, da sam ružna, dobro, ali sam čula i da su mi govorili da sam – stara kurva. Pa čekajte malo? Ko bi želeo kurvu u 73. godini? Ti muškarci se gube u njihovom tkz. ratu sa mnom jer ne znaju gde bi me smestili. Zato se moj blog zove „Avanture slepe kurve“, jer ne vidim dobro zbog posledica korone. Želela sam da se taj izraz „kurva“ toliko koristi i izliže, da više kolokvijalno ne bude uvreda, već kao „dobar dan“, istakla je Rudan.

Trenutno piše novu knjigu, za koju je država Hrvatska dala podršku za stvaranje od nekoliko hiljada evra, što je učinila i za roman „Doživotna robija“.

„Za mene koja volim novac, to je veliki izazov. Tako sam zbog para koje će mi država dati, već napisala početak nove knjige. Onda im se početak pošalje, ako se njima dopadne, uplaćuju novac za pisanje celog dela. Za sada mi je radni naslov „Kako ptice ljepo pevaju“, mada mi se ti nazivi stalno menjaju“, ponovo je nazvala delo prema pop kulturi, odnosno romanu i TV seriji „Ptice umiru pevajući“ (1977).

Rudan je otkrila i zaplet romana u nastajanju: junakinja je sa svojih 18 godina otišla na maturski bal gde ju je silovao komšija, inače brat od njene prijateljice.

Ona je prekinula školovanje, zatrudnela je od tog čina i rodila je dete.

Naravno, nije rekla tom silovatelju da je on otac deteta.

I čitav svoj život je posvetila sinu, da ga odgoji tako da bude dobar muškarac.

Ali, dešava se da je njen sin takođe silovao neku devojku i onda se majci sve vratilo na početak.

„Međutim, na kraju nije sve baš tako kako izgleda, jer knjiga mora da ima iznenađenja. Tako da sam ja prepričala sadržaj koji nema veze sa sadržajem. Jasno je samo da sam krenula u lov na državne pare, to mi je zadatak, a tek krajem godine ću dobiti sredstva od njih“, objasnila je hrvatska kolumnistkinja.

„Rok postoji, mada sam im rekla da ću završiti roman za godinu dana. Važno je da oni to nikada ne kontrolišu, i poštuju umetnike, to je lepo od Ministarstva kulture Hrvatske. Znaju oni da pisci danas imaju jednu, sutra drugu ideju. Roman „Doživotna robija“ sam pisala šest godina, a kada sam tražila novac od države, rekla sam da će biti gotova za devet meseci. Taj roman sam pisala u devet verzija i on se u potpunosti razlikuje od te prve verzije od pre šest godina“, kaže Vedrana i dodajje da je prvo roman napisala do pola, i stala, odložila u neku fioku.

I kada je stolar jednom prilikom sređivao njen sto, u fijoci je pronašla ovaj započeti rukopis, sva sreća nije bilo bačeno, onda je uzela da čita jednom prilikom u prisustvu muža sa kojim je planirala da izađe na večeru, i toliko se unela u priču, da je uvidela da joj se sviđa do sada napisano i rešila je da nastavi.

„Likovi su mi bili zanimljivi i rekla sam sebi da ovo moram završiti. Kombinacija krimića, ljubavne priče, pornografijje, i jako sam zadovoljna“, kratko je opisala roman.

Čudi se da je već nije zvao Dragan Bjelogrlić da snimi film ili seriju prema nekom od njenih romana, jer misli da bi bilo bolje od čuvene serije koja je i proslavila glumca – „Bolji život“.

„Ima i uloga jednog hrvatskog generala, ratnog zločinca, koji grli jednu prsatu plavušu. Eto, Bjelogrlić bi mogao biti i producent, režiser, i glumac, jer je za sve talentovan“, zaključila je književnica Vedrana Rudan.

(Nova.rs)