Nemamo mi dovoljno Kosova da bismo prećutkivali Metohiju, niti viška Metohije da ne znamo šta bi sa Kosovom, već taman da nam je komotno u vekovanju i pomalo kuso u životu…
Piše: Mihailo Medenica
Trajemo koliko se ispovedimo Kosovom i pričestimo Metohijom; koliko na Kosovu prohodamo a u Metohiji progledamo; koliko su nam na jednome preci a na drugome potomci, koliko nas i jedni i drugi poznaju bez da se glasnemo čiji smo…
Trajemo koliko, suštinski, ne postoji „jedno“ i „drugo“ već jedno i nedeljivo- Kosovo i Metohija, jer to i među njima ih ne graniči, ne deli, ne razrezuje…to i smo mi- veđa a ne međa, kolevka dolazećih, dom prolazećih, uzglavlje odlazećih…
Srbin je Srbinu i kolevka i grob; Srbina je potomak opravio da se sretne s precima; Srbin je večan jer s Kosova i Metohije ponese krst dok još ni sebe ne ponese na nogama i pobode ga nad svoju humku dok je smrt još daleko…
Takav je jer ima Kosovo i Metohiju, i to je sve što ima, što zaista ima!
Sve je ostalo truležno i bezmirisno, jedino na Kosovo i Metohiji kost cveta, miriše, rađa, vrca med, žanje, peva, nazdravlja, dočekuje na pragu pod kojim su kosti i pod krovom nad kojim su kosti…
Đavo se raduje kad kličemo Kosovu računajući da se Metohija podrazumeva!
Podrazumeva se da će za mrakom- zora, no čemu zora ako je u inat mraku, a ne svanuće?!
Nije mrak muka no vesnik, baš kao što je stradanje Srbinovo na Kosovu i Metohiji, i za Kosovo i Metohiju- pesma a ne plač!
I to što se oplakalo – suzama se opevalo, i to što se opevalo za tim se zaplakalo, večnost je to.
Srbi zbrajaju vekove- vekovi zbrajaju Srbe, i tako oduvek i zanavek jer imaju gde počinuti od damara prolaznosti, Srbi i vekovi, Kosovo i Metohija, srpsko i Božije.
Da nam ga Gospod traži pa da ga damo, da ga vratimo- zemlju za nebo, ako bi i Gospod znao gde da razreže a de ne jaukne ni zemlja ni nebo..?
Da nam ga Gospod traži, no neljudi…
Da se mi živi odreknemo u ime još nerođenih i vaskrslih kao da Kosovo i Metohija tek živima pripada?
Nemamo mi viška Kosova da bi prećutali Metohiju, niti preliva Metohije da nam Kosovo ne treba, no taman Kosova i Metohije po meri Srbinovoj.
Mnogi su pokušali da nam uzmu meru, ali uzalud, nije Srbin ni u visinu, ni u širinu, no u večnost, a to se Kosovom i Metohijom meri!
Onoliki smo koliko ga ne damo, jer svetinja nije dala nas…
Bez Kosova smo niko- bez Metohije smo ništa!
Sve je kuća, no nije sve dom…
