Bivši visoki predstavnici u Bosni i Hercegovini Karl Bildt i Volfgang Petrič su u autorskom tekstu za njemački list “Frankfurter Allgemeine Zeitung” (FAZ) komentarisali stanje u BiH, ali i poslali poruku Evropi.
Teskt prenosimo u cijelosti:
Iznenadno povlačenje Kristijana Šmita s pozicije visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu otvara mnogo više od pukog pitanja njegovog nasljednika. Ono primorava Evropu da se suoči s neugodnom geopolitičkom realnošću: trideset godina nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma zemlja ostaje zarobljena u političkom međuprostoru – formalno suverena, ali de facto i dalje pod međunarodnim nadzorom.
Institucija Visokog predstavnika međunarodne zajednice je ad hoc mehanizam koji je obnovu ratom razorene zemlje u velikoj mjeri uspješno proveo. Bez američkog i evropskog angažmana – pri čemu su i Rusija, Japan, Kanada te Evropska unija kao glavni sponzori bili zastupljeni u Vijeću za implementaciju mira – provedba Dejtonskog sporazuma nakon 1995. godine teško bi bila moguća. Međutim, ono što je zamišljeno kao privremeno rješenje za neposredni poslijeratni period pretvorilo se u trajno stanje. Već duže vrijeme ova civilna institucija, koja je tokom godina izgubila dio uticaja i legitimiteta, služi lokalnim političarima istovremeno kao neprijateljska meta ili kao oslonac – čime ih oslobađa obaveze da u okviru demokratskog društva sami dolaze do održivih političkih kompromisa.
Rusija je postala regionalni remetilački faktor
Zbog toga bi bilo pogrešno sada automatski imenovati novog visokog predstavnika i time produžiti nezadovoljavajući status quo. Međunarodna zajednica – posebno EU – mora se zapitati da li time zaista podstiče stabilnost i samostalnost, ili samo održava upravljanu stagnaciju.
Dodatno, tu je i fundamentalno promijenjena geopolitička situacija. Dok u državama zapadnog Balkana dugotrajni put ka Briselu gubi privlačnost, međunarodni konsenzus o budućnosti Bosne odavno je postao krhak. Rusija godinama otvoreno odbacuje ulogu Visokog predstavnika sa posebnim ovlastima i postala je regionalni destabilizirajući faktor.
Sada se, međutim, i u Vašingtonu nazire izrazito transakcijski pristup Balkanu. Nedavna posjeta sina Donalda Trampa u glavnom gradu bosansko-srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini mora se posmatrati kao pokušaj uspostavljanja novih sumnjivih poslovnih veza. Slični procesi već se odvijaju u Srbiji i Albaniji – uz očigledno zanemarivanje evropskih pravila i zakona. U takvim okolnostima, nasljednik odlazećeg Visokog predstavnika teško bi imao veću legitimnost od svog prethodnika.
Ključno pitanje stoga nije ko će zamijeniti gospodina Šmita, nego koje reforme mogu uspješno približiti Bosnu i Hercegovinu Evropskoj uniji. Jer nije održivo da Bosna ostane bez pune suverenosti i odgovornosti, a istovremeno se očekuje njen put ka EU. Na osnovu detaljne analize tridesetogodišnjeg procesa izgradnje države, Evropi je potreban strateški novi početak u Bosni.
Taj novi početak mora se zasnivati na dva međusobno povezana elementa: s jedne strane, korekciji disfunkcionalnog sistema vlasti, a s druge strane, okončanju međunarodnog nadzora. Ova reformska agenda mora biti usko usklađena s postepenim približavanjem evropskim strukturama. Ne radi se o radikalnom preuređenju Dejtonskog sistema, nego o realnim prilagodbama: odavno su potrebne efikasnije strukture odlučivanja, jasnije nadležnosti i ograničavanje stalnih blokada.
Istovremeno, zatvaranje OHR-a trebalo bi biti usko povezano s procesom pristupanja EU. Uslovi koje su Šmit i njegovi prethodnici godinama bezuspješno postavljali – poput regulisanja državne imovine – mogli bi biti preneseni u poglavlja pregovora o članstvu. Time bi se beskonačna rasprava o tome da li Bosna “pripada” Evropi konačno završila.
U okviru kredibilne evropske perspektive, Bosna i Hercegovina bi tako postala dio dinamičnog političkog projekta. To bi bio prelazak iz međunarodnog nadzora u evropsku integraciju. Povlačenje Kristija Šmita zato predstavlja kasnu, ali važnu priliku da se međunarodna politika prema Bosni i Hercegovini iz temelja preispita – na evropski način.
Bosni i Hercegovini nije potrebna beskonačna međunarodna uprava. Ono što joj je potrebno jeste vjerodostojna evropska budućnost.
