“Moj prvi roman izašao je 2010. godine, iako je bio napisan dve godine ranije. Tada još nisam bio siguran da li želim da se bavim pisanjem, ali od kad znam za sebe, uvek sam nešto pisao. Moj drugi objavlјeni roman nastao je kada sam imao dvadeset i dve godine, dok sam živeo u studentskom gradu, i zapravo predstavlјa omaž tom periodu života. Iako tada nisam pisao sa cilјem da postanem pisac, već da ostavim neku vrstu zabeleške, verujem da me je to kasnije možda upravo oblikovalo kao pisca. Na neki način mislim da mi često ne biramo šta ćemo da postanemo, već se to jednostavno dogodi, iz razloga koji imaju veze sa talentom koji nasleđujemo, ili koji nam je dat od Boga”, pojasnio je Pavlović.
Pavlović smatra da je njegov novinarski angažman odigrao klјučnu ulogu u njegovom razvoju kao pisca. Kako ističe, prelaz iz novinarstva u književnost bio je spontani proces, gotovo kao prirodan prelazak sa jednog stila pisanja na drugi.
“Čini mi se da je moje bavlјenje novinarstvom, osim kolumni koje zaista volim da pišem, u suštini bilo priprema za književnu karijeru. Morao sam da radim nešto što volim, a to je bilo pisanje, i to je bio neki prirodan put. Mislim da mi to mnogo pomaže, ne u književnom smislu, već u širem kontekstu. Tokom petnaestak godina novinarstva upoznao sam veliki broj lјudi, mnogo naučio od njih i shvatio kako stvari zapravo funkcionišu u životu – neke stvari koje ne možete da razumete ako se bavite poslom koji ne izlazi izvan okvira same profesije. Sve to mi je zaista mnogo pomoglo u pisanju, i čini mi se da se često oslanjam na to iskustvo prilikom oblikovanja likova”, rekao je Pavlović.
Za pisanje kaže da je to samotnjački put koji traži odsustvo introvertnosti, jer, osim samog pisanja, ostatak života književnika svodi se na interakciju s lјudima – prije nego što djelo bude napisano, kroz razgovore, istraživanje i inspiraciju, te nakon što je djelo dovršeno, u susretu s publikom. Pisanje zahtijeva otvorenost prema spolјnim uticajima, dok su trenutci introspekcije i tišine rezervisani samo za sam proces stvaranja.
“Pisac treba da bude samotnjak isklјučivo dok piše. Van toga, neophodno je da čuje i drugi glas. Pisac je zapravo sakuplјač tuđeg iskustva koje taloži u sebi i potom ga predstavlјa kroz svoju priču. Iako je poznato da su pisci često ekstremno sujetni – i, naravno, niko nije imun na to – stvaralac, onaj koji nešto osmišlјa i stvara, mora da ima granice. Treba da bude sposoban da čuje i oseti šta drugi lјudi misle o tome što radi”, smatra Pavlović.
Istorija je stalni motiv u njegovom radu i ona ga inspiriše na način raskrinkavanja lažnih istorijskih događaja, opštih mjesta i lažnih heroja. Autor smatra da je tradicionalno učenje istorije, koje je bilo opšte prihvaćeno, veliki problem za narod. On ističe da je neophodno pružiti novi ugao gledanja na istoriju, koja je često bila iskrivlјena, kako bi Srbi mogli da nauče iz grešaka prošlosti. Prema Pavloviću, ovakav pristup istoriji nije samo akademski, već ima i društvenu funkciju – da podstakne kritičko razmišlјanje i doprinese bolјoj budućnosti.
“Nisu džabe stari Rimlјani rekli da je istorija učitelјica života. Svi odgovori koje tražimo mogu se naći u istoriji. Sam Vinston Čerčil je rekao: ‘Da bismo znali kuda idemo, moramo znati odakle dolazimo’. Moj poriv je zapravo istorija, jer sam odrastao u vremenu kada u svom detinjstvu nisam učio mnogo o srpskoj istoriji, već o jednoj opšte prihvaćenoj verziji, ali danas znam da je to bila alternativna istorija. Mislim da se upravo zbog toga ta zemlјa, ma šta ko mislio o njoj, raspala – jer smo imali sve lažno, lažne heroje, pa čak i lažnu sahranu Josipa Broza Tita. Živeli smo u laži i nismo se mogli vezati za pravi herojizam, za postupke koji bi mogli da nam budu zvezda vodilјa, da znamo šta je to što će nas učiniti većima, bolјima, savršenijima, a najvažnije – šta možemo da damo da bi to bilo iskorišteno za opšte dobro. Mi takvih primera u istoriji imamo mnogo, ne samo među vojnicima i ratnicima. Naša istorija je bogata lјudima poput Mihajla Pupina, Nikole Tesle, Jovana Dučića i Milana Rakića. Trudim se da sve ono što je istorija zabeležila, ali nije bilo dostupno i o čemu se nije govorilo, iznesem na svetlost. Osećam da imam obavezu prema tim lјudima da, kada saznam šta su uradili, kako su živeli i koje su vrednosti zastupali, to podelim sa drugima i pokažem tu lepotu do koje sam došao”, obrazložio je Pavlović.
Nјegova djela, među kojima se izdvaja zbirka priča “Osvetnici i klevetnici”, prepoznatlјiva su po dubokim analizama lјudskih sudbina i složenih društvenih odnosa.
“Zbirka priča ‘Osvetnici i klevetnici’ sadrži šest priča koje se dešavaju u različitim periodima srpske istorije, od Prvog srpskog ustanka do današnjih dana. Priče nisu povezane, osim što sam želeo da pokažem koliko se karakteri, sukobi u ovim krajevima i sama istorija često ponavlјaju, kao i koliko na ovim prostorima ima nepravde. Neretko smo za tu nepravdu krivi, nekad nismo, ali se uvek pojavi neki heroj koji je potisne. Možda je poruka same knjige i pouka zapravo to da teška vremena rađaju heroje. Na primer, zamislite da živimo na Islandu, gde nema takvih trzavica kao kod nas – prosto, tada ne bi bilo ni heroja. Šta je bolјe između ta dva, to je već intimno i lično pitanje svakog pojedinca”, objasnio je Pavlović.
Posebno se osvrnuo na djelo “Himerina krv” , roman o Jovanu Dučiću, koje za njega predstavlјa period izuzetnog istraživačkog rada i napora da prikaže velikog pjesnika što vjerodostojnije.
” Bilo je izuzetno teško prvenstveno razumeti lik i delo Jovana Dučića, a potom ih približiti čitaocu. Teško je zato što je potrebno sakupiti sve informacije o onome šta je radio, ali na kraju morate odlučiti kako ćete ga predstaviti, koji period njegovog života ćete iskoristiti, a da to bude upravo Jovan Dučić, a ne neka alternativna verzija velikog pesnika i diplomate. To povlači sa sobom veliku odgovornost. Zato je ta knjiga, nakon svega što sam saznao o njemu, čekala tri ili četiri godine da bih uopšte mogao da odlučim kako da mu pristupim, da to bude zaista taj čovek. S druge strane, ne mogu da kažem da sam kao neko ko se bavi više društvenim naukama, a ne prirodnim, tražio nešto konkretno. Zapravo, tražio sam, kako to Dučić kaže u jednoj svojoj pesmi – ‘znak sa neba’. Odlazio sam u hercegovačku Gračanicu, obilazio mesta u kojima je on živeo i boravio, trudeći se da se povežem sa duhom tog vremena, da sve to razumem kako bih mogao da pišem o tome”, pojašnjava Pavlović.
Pavlović smatra da čitaoci koji prate njegov rad izuzetno cijene literaturu. Iznenađen je ne samo brojem čitalaca, već i brojem talentovanih lјudi koji se bave pisanjem.
“Kada sam počinjao da pišem, imao sam utisak da mali broj lјudi čita, ali opet, imao sam potrebu da ispričam neku priču. Danas to ne mislim. Pisana reč je i dalјe bitna. Mnogi lјudi čitaju, naravno, ne samo da bi naučili nešto, već i iz razonode, ali ne mislim da je to loše. Zapravo, lјudi koji čitaju i koji govore o knjigama, oni ne vrište, ne deru se. Jednostavno, mogu da kažu svoje mišlјenje jasno i ravnim tonom. Nažalost, u vremenu u kojem živimo, a verovatno je tako bilo i ranije, najviše se čuju oni koji se deru. Tako da, u tom smislu, ne mislim da prisustvujemo kraju pisane reči. Ja predajem u jednoj školi kreativnog pisanja, i evo, baš iz ovih krajeva, jedan mlad momak je kod mene u toj školi i neverovatno je talentovan, a ima samo 20 godina. Sasvim sam siguran da će on u budućnosti postati jedno književno ime koje ćemo svi sigurno znati. Moja poruka onima koji to žele, a poseduju talenat, jeste da rade na njemu, jer kao u svakom poslu, treba se boriti za ono što volite”, pojasnio je Pavlović za kraj.
Izvor: kozarski.com
