Vrlo zanimljivo, a nekima ovde i bizarno zvuči kuvajtski zvaničnik koji je objasnio zašto njegovoj zemlji ne pada na pamet da primaju izbeglice iz Sirije
Nedavno je funkcioner UN za Siriju Jakub el Hilu najavio da će, ako rat bude nastavljen, još milion Sirijaca do kraja ove godine napustiti svoje domove. On, ali i drugi upućeni u dešavanja na Bliskom istoku, procenjuju da će „ljudski voz” biti nastavljen. Možemo, dakle, u narednom periodu, za koji nije isključeno da će trajati i godinama, očekivati nove, veće talase migranata i/ili izbeglica.
Ova velika kriza s migrantima pokazala je mnogo onog što do sada nije bilo tako vidljivo. Ponovo je ukazala na poslovično evropsko nejedinstvo, nepostojanje planova i jalovo taktiziranje birokratskog kolosa iz Brisela. I golim okom je vidljivo kako Nemačka (pa i Brisel) ne kontroliše situaciju, naročito na jugu kontinenta. Kao što je pregovarački poker sa Atinom pokazao krhkost evrozone, tako je i migrantska kriza ispoljila nejedinstvo i slabost bezbednosne strukture EU. Tako su se Turska, Grčka i druge balkanske zemlje pokazale kao protočni bojler koji lako propušta nove talase migranata, što izaziva ogroman strah Nemaca jer su oni primarna meta „seobe naroda”. Zbog navale migranata Nemačka je primorana da ruši ili suspenduje „Šengen” – to jest da uvodi kontrole na granici. A Mađarska je očigledno sa ove adrese dobila podršku za izgradnju zida prema Srbiji.
Samo imenovanje ljudi koji dolaze kopnom i morem do Evrope govori mnogo. Anglosaksonski i njima bliski mediji insistiraju na terminu izbeglice, dok neki drugi mnogo češće koriste pojam migrant. Ako se označavaju kao izbeglice onda su obaveze država u koje dolaze veće i odbijanje tih obaveza nije samo kršenje međunarodnih konvencija već je i nehumano. S druge strane, sa migrantima se može postupati manje-više „kako vam drago”. Samo iz ovoga i uopšte iz medijskog pristupa ovoj temi očigledno je da se Nemci (i drugi) brane, a da Anglosaksonci podržavaju ovu ljudsku reku koja nema nameru da presuši. Tako postaje razumljivija nova „fašistička” etiketa koja se lepi Mađarskoj od nekih zbog toga što je u prvoj liniji odbrane Nemačke. Tako su se naši lokalni globalisti kao i NATO lobisti našli u ulozi medijskih humanista i dušebrižnika, sve sa „krokodilskim suzama” za napaćene narode Afrike i Azije (tih suza nikad nije bilo za srpske izbeglice i žrtve, jer od toga nema vajde). Da li je u pozadini celog ovog medijskog zamešateljstva samo puki geopolitički interes „disciplinovanja Berlina” ili pak interes kapitala da dođe do jeftinije radne snage manje je bitno od onoga što može sasvim promeniti lice Evrope.
Ovde treba reći da su oni koji dolaze u Evropu vrlo različiti od Evropljana, pa posledice velikog višemilionskog talasa za neke delove kontinenta mogu biti tektonske. Vrlo zanimljivo, a nekima ovde i bizarno zvuči kuvajtski zvaničnik Fahad el Šalami koji je objasnio zašto njegovoj zemlji ali i drugim naftnim monarhijama ne pada na pamet da primaju izbeglice iz Sirije. On je rekao da su oni otvoreni „samo za radnike”. Uostalom, Kuvajt je za izbeglice ionako preskup. Nije u redu da prihvatamo ljude koji su drugačiji od nas. „Mi ne želimo u našoj zemlji ljude koji pate od unutrašnjeg stresa i traume”, zaključio je Šalami. Ako su za Kuvajćane Sirijci nešto drugo i drugačije, u kojoj su meri to tek Evropljanima? Na tragu ovog, ali mnogo tolerantnije, zvuči slovačko objašnjenje da su spremni da prime izbeglice, ali samo hrišćane koji su ugroženi od islamista.
Rusku novinarku Darju Aslanovu pri pokušaju da intervjuiše arapske migrante u „divljem kampu“ kod železničke stanice Beogradu napali su mladi muslimani jer je nepokrivenog lica ušla na „njihovu teritoriju“. Aslanova im je odgovorila da ovo nije njihova zemlja i da ovde važe druga, hrišćanska, pravila odevanja i odnosa muškaraca i žena. Ovo je ogroman problem za velike gradove na Zapadu – postoje čitave urbane zone u predgrađima u kojima vlada islamski zakon – šerijat. U velikim gradovima evropskog zapada zbog toga se decenijama vode tihi „kulturni ratovi“. O tome se zbog političke korektnosti ili ne govori ili se ovi sukobi definišu kao socijalni ili omladinski protest. Nadamo se da nešto slično neće zadesiti i Beograd.
