Dve decenije nakon stvaranja RS, potomci ustanika ruše očevinu. Srpska se, nažalost, danas grči i povija pod velikaškim svađama kao mnogo puta naša matica u istoriji pred raspade i vekovna ropstva
Piše: Miroslav Janković, novinar
Republiku Srpsku su stvorili njeni Srbi političkim junaštvom i jedinstvom 1992. godine, a dvadeset i tri godine posle, njeni političari su krenuli da je razgrade neviđenim nejedinstvom.
Preti li danas RS veća opasnost od ljudi koji je vode nego od onih koji je ne vole? Posrće li Srpska pod svađama, zavadama i sukobima svojih glavara više nego pod mržnjom komšija i stranaca, koji očima ne mogu da je vide.
Naš veliki istoričar dr Radovan Samardžić je pred svoju smrt 1994. rekao da su nacionalna svest i političko jedinstvo Srba zapadno od Drine iskazani te ’92. bili veliko iznenađenje “čak i za našu istoriju”, da je stvaranje RS na tasu te istorije ravno Karađorđevom ustanku, ali da to ništa neće vredeti ako ona potom ne bude branjena i odbranjena: politički, ekonomski, propagandno i ljubavlju svih njenih građana, naročito.
Srpska se, nažalost, danas grči i povija pod velikaškim svađama kao mnogo puta naša matica u istoriji pred raspade i vekovna ropstva. Za Republiku Srpsku je život dalo oko 30.000 ljudi, ti potoci krvi su cement koji (još) čvrsto drži njene temelje. Prvi put u novijoj istoriji Srbi zapadno od Drine nisu ratovali u više sukobljenih vojski, kao nekad janjičari i ustanici, Austougari i solunci, partizani i četnici.
Ni Karađorđevi ustanici, ni Aleksandrovi solunci, ni Srbi partizani nisu uspeli da stvore srpski državni prostor od Sarajeva do Banjaluke. Uspelo je to, tek dva veka kasnije, narodu na tom prostoru.
A dve decenije posle, potomci tih ustanika, u maniru mangupa iz sopstvenih redova, ruše očevinu, ne čekajući ni do dedovine da doraste. Podelili su se na patriote u Banjaluci i izdajnike u Sarajevu, zaboravljajući da su i jedni i drugi samo ona Njegoševa “slamka među vihorove”, koju bi novi ratni vetar u Bosni oduvao kao bukov list s grane u ove oktobarske dane. Jer, baš ovih dana, tačnije 19. oktobra, Bošnjaci su potpisali veliku političku koaliciju, namerno i simbolično, na dan smrti Alije Izetbegovića, oca današnje Bosne i neprestane političke inspiracije Bošnjaka danas.
A ovih dana je obelodanjeno da u školskom rečniku “bosanskog” jezika za decu u Federaciji BiH piše kako su pravoslavni Srbi “đikani, genetski četnici i zločinci i najzaostaliji stanovnici na ovom području”. Dok Bošnjaci zbijaju redove i pišu gorepomenute “atribute” o nama, u političkom loncu u Republici Srpskoj voda vri, a kapak na njemu besno poskakuje.
Srpsku je stvorilo jedinstvo i spasiće je samo ono u vidu naše velike političke koalicije, ili nagodbe, bila ona na papiru potpisana ili prećutno dogovorena među današnjim velikašima – svejedno je.
Tužno je gledati i slušati narodne poslanike Skupštine RS koji na (posebnim, vanrednim, specijalnim) sednicama, zažarenih očiju, nabreklih vratnih žila i koloraturnih glasova, viču jedni na druge ko je veći patriota ili izdajnik, ko lopov, a ko poštenjak.
Današni velikaši Republike Srpske uzimaju na sebe istorijsku odgovornost i stigmu da se pretvore u dobrovoljne davaoce tuđe krvi, tj. palih boraca, koji im svojim životima omogućiše da iz prostora sobne i kabinetske bezbednosti trguju njihovom tekovinom. Oni kao da kroz prozore tih raskošnih odaja ne vide tamne oblake i nad svojim glavama: njihov pogled izgleda nije viši od naslona fotelja u kojima sede, njihove emocije se razlivaju samo po kovertama visokih plata koje primaju, oni ne čuju onaj molski, istorijski, proklinjajući glas naroda još od kosovskih vremena: Velikaši, proklete vama duše.
Kad god su Srbi u istoriji prestajali slušati taj opominjujući glas iz dubine svoje istorijske propasti – slušali bi oluju, potom!
