Na sudbinu Milanke Savić, srpske Jovanke Orleanke, ovo društvo mora uvek da se podseća, otud i najnovija knjiga “Milunka Savić vitez Karađorđeve zvezde i Legije časti”, autora Vidoja Golubovića, Predraga Pavlovića i Novice Pešića.
Ova knjiga objavljena je u izdanju Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca, novosadskog “Prometeja” i Radio-televizije Srbije.
– Čudesna je bila hrabrost jedne žene, veća od one koju su imali njeni muški savremenici, a, s druge strane, bila je tako marginalizovana od svoje države i tako cenjena od stranih vojnih autoriteta. I što je posebno strašno i porazno, Milunka je godinama tako zaboravljena. Prema istraživanju koje je uradio RTS pre dve godine, čak 90 odsto ispitanika nije znalo ko je Milunka Savić, niti im je njeno ime bilo šta govorilo – kaže Vidoje Golubović o motivima autora i izdavača ove knjige.
Milunka Savić, dobrovoljac balkanskih ratova, pa Prvog svetskog rata, u vojsku se prijavila kao Milun, podvijene kose i utegnutih grudi, predstavljajući se kao muško jer žene nisu primali.
– Bila je ranjena četiri puta, nebrojeno puta dokazala hrabrost, nosilac Karađorđeve zvezde i francuske Legije časti, kada je, između dva svetska rata, podnela zahtev za penziju, nije joj priznat borački staž jer je bila žena. Dali su joj samo neki plac na Voždovcu, u to vreme periferiji grada. Ogromna je nepravda prema njoj učinjena od onih vlasti pre i onih vlasti posle Drugog svetskog rata, kada je radila kao čistačica – dodaje Golubović.
Nedavnoj promociji knjige prisustvovala je i unuka njenog rođenog brata Milana, Dragica Nikolić.
– Obeležila je moje detinjstvo, a kao dete jednu zimu sam provela kod nje – kaže Dragica Nikolić.
Ona ponosno dodaje da je poslednja u porodici koja je rođena u istoj kući u kojoj i Milunka, u selu Koprivnica.
Radila kao čistačica
Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. Milunku su zaposlili kao čistačicu kancelarije direktora u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Penziju je stekla samo na osnovu toga. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge, a gde je brinula o tridesetak dece…
– Teško se živelo: siromaštvo, zaostalost… Milunka je često dolazila, donosila nam olovke i igračke koje su nama bile ogromna radost. Imala sam šest godina kad me je povela vozom u Beograd. Prvi put me odvela u zoološki vrt, u pozorište! Možete zamisliti dete koje je rođeno u zabitom selu, koje do tad nikad nije videlo ni voz, da se nađe u pozorištu. Nema tih reči koje to mogu opisati – seća se Dragica Nikolić.
Ona kaže da Milunka nikada nije htela da govori o ratovima ni o nepravdi koja joj je naneta.
– Bila je razočarana, ali se nije žalila. Tek ponekad, kad je mi deca ophrvamo da nam pokaže ožiljke od rana, pristajala je da nam izađe u susret. Bila je autoritativna i humana, umela da komanduje, ali i da voli. I bila je vrlo ponosna, nije htela nikog ništa da moli. A za druge, sve bi učinila… Zna se da je uz svoju ćerku podigla još tri devojčice i hranila, školovala, brinula o tridesetak dece. Pričao je otac da je jednom došla u selo, ukrala mu prase da bi hranila tu decu! Na leđima ga je odnela do Brusa, a onda nekim vozom do Beograda… – seća se Dragica.
Biografija
Milunka Savić rođena je 1892. godine u selu Koprivnica u Raškoj. Imala je dve mlađe sestre, Mionu i Slavku, i brata Milana. Po objavljivanju ukaza o mobilizaciji, oktobra 1912. godine Milunka se prijavljuje u dobrovoljce i biva registrovana kao Milun Savić. U balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila se preobučena u muškarca, a njen pol je otkriven u bolnici posle ranjavanja u Bregalničkoj bici. U Prvom svetskom ratu, takođe kao dobrovoljac, bila je deo Gvozdenog puka, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“. Istakla se kao bombaš u Kolubarskoj bici, za višestruko herojstvo u redovima tog puka dobila je Karađorđevu zvezdu sa mačem. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka u Bizerti, vratila se na Solunski front. U bici na Kajmakčalanu, kada je Gvozdeni puk priključen 122. francuskoj diviziji, sama je zarobila 23 bugarska vojnika, nijednog nije htela da ubije, a kasnije je čak školovala dete bugarskog generala. Dobila je najviša odlikovanja, među kojima i francuski orden Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom.
