Ovo je priča o burnom životu Milunke Savić – srpske Jovanke Orleanke.
Patrijarhalno nasleđe je ženu isklјučivo videlo u tradicionalnoj ulozi – u sklopu kuće i sa trostrukom funkcijom: majka, domaćica i ženska radna snaga. Opisi društvenog položaja žena u urbanim i ruralnim sredinama u Srbiji u XX veku jasno ukazuju na to da ovom polu nije bilo lako živeti i raditi. Svako odstupanje je podrazumevalo osudu, a svaki usud nepriznavanje. Zamislite tu želju koja je prouzrokovala hrabrost odstupanja, hrabrost da se na neki način i većina prevari, bar na godinu dana. Da li joj je bilo bitno da ih nadmudri? Verovatnije je da za to nije ni marila, već je samo sledila svoju želju, svoju sudbinu – da zaštiti srpsku zemlju. Ona je najodlikovanija žena, ne samo tokom Prvog svetskog rata, već u istoriji ratova. Ona je Milunka Savić.
Postavljaju se pitanja: zašto tako malo znamo o njoj, zašto joj je do prošle godine bio posvećen samo jedan spomenik, zašto je tek nedavno ušla u školske udžbenike?! To su samo neka od pitanja koja se sama nameću, a odgovori samo naslućuju.
Milunka je rođena u selu Koprivnica kao najstarije dete, od majke Danice i oca Radenka. Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana. Uprkos činjenici da je izrasla u lepu i stasitu devojku, udaja je nije zanimala. Kada je po objavljivanju Ukaza mobilizacije 30. septembra došlo do masovnog odziva – Milunka je odlučila da se prijavi na jednom od mobilizovanih zborišta u Beogradu. Odsekla je kosu, zategla iliti prilepila grudi, haljinu zamenila muškom odećom, prijavila se kao Milun Savić i postala vojnik u Drinskoj diviziji. Godinu dana niko nije primetio da je u pitanju žena – naša buduća heroina.
Antonije Đurić u knjizi “Solunci govore” svedoči da je malo govorila i da je njena svrha bila da odbrani Srbiju: “U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula. Čim bi, uz put, videla neku Albanku, prilazila je, skidala šajkaču da vide da je žena i tražila – hleba. “Ti asker, bre” – govore joj Albanke i daju hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad nije pokazivala da joj je teško. I druge je bodrila da istraju…”
Foto: Nedomacki/Depositphotos
Bila je ranjena četiri puta, ali najteže joj je palo ranjavanje u Drugom balkanskom ratu, kada je otkriven njen pol. Kasnije je pričala da je rana u predelu grudnog koša bila noćna mora “Miluna Savića”, jer ju je metak kao za inat, pogodio pravo u grudi. U Veliki rat ulazi kao žena-borac tražeci pušku od vojvode Putnika lično. On ju je savetovao da ipak bude bolničarka, da je mlada i da je šteta da strada, ali istrajna u želji da bude deo najelitnijeg Drugog puka srpske vojske “Knjaz Mihailo”, Milunka je odgovorila kratko, ail vrlo jasno : “Vojvodo, hoću pušku!”
Za ratne zasluge, Milunka Savić je odlikovana sa ukupno 12 srpskih i savezničkih ordena za hrabrost na bojnom polju. Najveća odlikovanja donela su joj junaštva u Prvom svetskom ratu. Ceo Toplički kraj joj se divio na hrabrosti. Nakon Kolubarske bitke, na pitanje komandanta puka, Dimitrija Milića: “Ko je zaslužio Karađordjevu zvezdu sa mačevima?”, ceo puk je jednoglasno uzviknuo: “Milunka Savić”. Kraj Velikog rata donosi joj najviša saveznička priznanja. Francuski general Moris Saraj joj je pred postrojenim pukom okačio orden francuske Legije časti, a general Franš d’Epere joj je uručio orden Ratni krst sa zlatnom palmom – jedini na svetu koji je uručen jednoj ženi. U svojoj kolekciji odlikovanja, Milunka ima još jednu Karađordjevu zvezdu sa mačevima, još jednu Legiju časti, zlatne i srebrne Medalje za hrabrost “Miloš Obilić”.
Godine 1919. , Milunka je imala 27 godina, odlikovanja od kojih ne može da živi, bila je bez ikakve škole kao i šansi za nastavak vojne karijere. Iz Francuske su joj stizali pozivi da se preseli, garancije da bi bila stambeno obezbeđena, nudili su joj veliku penziju za dve Legije časti, ali ona je odbila da napusti Srbiju za koju je toliko krvarila.
Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Bez škole i samouka, posle rata je najpre radila u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, gde su se i upoznali, a 1924. su dobili ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke. Pored ovo četvoro dece, odgajila je ili iškolovala još 32 deteta, što od rodbine i prijatelja, što siročadi!
Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih boraca, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima. Posle urgencija saboraca, 1929. godine se zaposlila kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo radnog veka. Nastavila je da živi u svojoj kući na Voždovcu, u Beogradu. Pozivi na svečanosti su bili sve ređi i Milunka je polako biva zaboravljana. Na jednoj od vojnih proslava, na prelazu 60-ih u 70-e , novinari su je primetili kako stoji okićena medaljama.
U poznim 70-tim godinama Milunka je i dalje živela u staroj maloj kući na Voždovcu, u Beogradu. Volela je da plete ukrasne vezove za stolove i stolice, džempere, čarape, gaji cveće i kažu da je imala najlepšu baštu cveća na Voždovcu. Saznavši tu informaciju, novinari su pisali o stambenom pitanju heroine, prozivajući vlast. Godine 1972. Milunki je Skupština grada Beograda dodelila jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine.
Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.
Milunku su, nažalost, više cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji su joj postavljena dva spomenika, u Jošaničkoj Banji i Inđiji, nijedan istoričar nije napisao njenu biografiju, a retko se spominje i u udžbenicima iz istorije.
Pored svih odlikovanja, ona je žena koja je pomerila granice i dalje to čini. Išla je do granica opasnih po život pa do granica egzistencije – kažu sa osmehom i okružena dobrim ljudima. Neću završiti ovu priču pitajući se zašto su je zaboravili jer sam sigurna da ona takav kraj ne bi volela. Zato ću se ponoviti: “Hrabra i odvažna Milunka Savić je najodlikovanija žena, ne samo tokom Prvog svetskog rata, već u istoriji ratova.”
Tražila je pušku, pušku je i dobila. Branila je zemlju i taj rat je osvojila. Umrla je za naš narod kojeg je snažno volela, a sećanje na nju je umrlo kao da nikada nije ni postojala. Naša puška je naša reč – neka se reč o njoj opet širi i neka je njena priča ubojita baš kao što je i njena hrabrost jednom bila.
