Umije Grmeč dočekati čeljade koje mu odnekud bane i pokloniti mu miloštu, dabome. Grmeč će ispričati priču bolnu i veliku, lijepu i punu nedobra u isto vrijeme, ali Grmeč umije da okrene kožu naopako pa da te maglom i zimskim minusima iznenadi, ali sve se to prašta planini legendi.
Prije i iznad svega zbog prošlih vremena u kojima nije bilo zla a da Grmečom i Podgrmečom nije hodilo. Mlečani, Turci, austrougari, ustaše. Svi su Grmečom i Podgrmečom rušili i ubijali sve pred sobom. Sa narodom su bili dobri samo onda kada im je narod trebao i kad je trebao da ide u njihovu vojsku koja je vodila ratove, kada je bio potreban da harače plaća haračlijama.
Da za njih ore zemlju i čuva stado begovima. Eto, tako je rastao naro Grmeča i Pdgrmeča. Bio nad provalijama ali u njih nikad nije upadao. Narod se nikad tome nije dao
