U prepunom Kulturnom centru u Trebinju bard srpske književnosti i prvo srpsko pero Matija Bećković poručio je da će 9. januar, Dan Republike Srpske, proslaviti u Banjaluci.
“Ja se nadam da ću ovaj praznik proslaviti sa vama, u Banjaluci, gde bi drugde”, rekao je kratko Matija, dodajući da se ne obazire na pisanja pojedinih medija da su on, Miroslav Lazanski i Emir Kusturica postali portparoli Milorada Dodika, istakavši samo da – svako o sebi najbolje govori.
O navodnom “Vučićevom zabijanju noža u leđa Bosni zato što je odlučio da i on sa svojom vladom 9. januar slavi u Banjaluci” Bećković, uz njemu svojstven zagonetni osmijeh, dodaje: “Možete misliti. Na krsnu slavu se ne zove pa su mogli doći i oni, svi koji mu zameraju!”
NN: Ranije ste govorili da je Trebinje zamijenilo Lovćen, da li je možda Republika Srpska zamijenila ono srpsko slobodarstvo Crne Gore?
BEĆKOVIĆ: Na neki način jeste. Evo vidite kako se Crkvina svetli iznad Trebinja, a kako se Lovćen ne vidi u magli, kako me ovde u Trebinju susreću stari prijatelji moje mladosti, poput vladike Atanasija. Evo mene u najlepšem gradu, pred najlepšom publikom na svetu, jer ne postoji na celoj planeti ovakvo književno veče koje pobija ono što slušamo svaki dan – da je sa poezijom gotovo, kako su pesnici otpevali svoje, u šta u Hercegovini niko ne veruje, niti pet para daje za svu tu propagandu.
NN: U čemu je Vaša tajna pa da i mi i Vi ovoliko izdržimo?
BEĆKOVIĆ: Pa, kad niste hteli još. A niste od mene ništa ni čuli sem onoga što sami znate, sem svoga maternjega jezika, jer još nijedan pesnik nije pevao ni na jednom sem na svom jeziku, pa zato i kažem da su pesnici sveštenici jezika, a jezik je njihova crkva. U pozorištu se za koncentraciju publika mora podmititi i muzikom i kostimima, pa i pauzama i drugim stvarima, a ovde nema ništa osim golih reči i zakona sopstvenog maternjeg jezika.
NN: Da li smo mi svjesni vrijednosti naših riječi?
BEĆKOVIĆ: Kada bi se u Trebinju reči mogle prodavati u korpama, kao jabuke, smokve, i žene i ljudi koji imaju uši za svoj jezik – mogli bi dosta zaraditi, a nisu toga svesni. Jer, Hercegovina je postojbina našeg jezika, Hercegovina je postojbina velikih reči, Hercegovina je postojbina velikih pesnika, gde je možda i najveći događaj u istoriji Republike Srpske bio povratak jednog pesnika u zavičaj, gde sam svojim očima gledao babu, dedu, sina, snahu, unuče, svi obučeni u belo hrle na vrh brda da sahrane svoga pesnika i veličaju reč.
NN: Da li će računari zamijeniti olovku?
BEĆKOVIĆ: Iako neki tvrde da mastilo i pero odumiru, ja uvek sa sobom nosim po dva-tri penkala, boreći se protiv svih onih ekrana i kutija koji ih sahranjuju, ali u tome neće uspeti, jer su poezija, knjiga, reč – svevremeni, klasični i večni i ne mogu se zatrti sve tekovine civilizacije jer je knjiga bila na početku i ona je svevremen izum, kao čekić, kao klešta, kao makaze.
