Kad igraju reprezantacije BiH i Rusije, Milorad Dodik navija za Rusiju. Ništa čudno, on za svoju državu navija samo kad igra sa Turskom. Kad igraju Srbija i Rusija ja ne navijam ni za jedne.
Ne mogu da navijam protiv Srbije, ni zbog deset Rusija, a ni za giliptere koji poziv selektora da dođu u Beograd ne koriste da se pripreme da svojoj zemlji donesu pobjedu, već da obiđu sve beogradske splavove i ogrebu se za seks sa Tijanom Ajfon, Natašom Šavijom i ostalim šampionkama najstarijeg zanata.
Kad Rusi igraju protiv nekog drugog, navijam za njih. Volim rusku muziku, rusku istoriju, rusku književnost, ruski jezik i, neka ostane među nama, Ruskinje. Kao i velika većina Srba. Srpske ankete tvrde sedamdeset odsto. Velika ljubav. I neuzvraćena. Kao i sve velike ljubavi. Ruske ankete kažu da su kad je ljubav prema drugim narodima u pitanju Rusi Srbima tek na desetom mjestu. Daleko od srca. Simpatični, daleki i siromašni rođaci.
Ni ruska država se ne ponaša bolje. Hvala Moskvi za neusvojenu deklaraciju o Srebrenici, ali šta je to u poređenju sa prkosnim odbijanjem male Srbije da Rusiji uvede sankcije? Ili ćutanjem dok su NATO zlikovci bombardovali Srpsku i Srbiju. Ili sa „odbranom“ Kosova. Došli prvi, „osvojili“ prazan aerodrom kod Prištine, ali kad je trebalo zaštititi srpsko stanovništvo i prava Srbije, pokupili stvari i otišli.
Mi smo Rusima dali NIS i još ponešto. Oni nama kredit od 800 miliona dolara. Kubi su oprostili dug od 29 milijardi dolara. Nas dave ko zmija žabu zbog 200 miliona dolara duga.
Da skratim, očekivao sam da velika Rusija malo odreši kesu za svoju braću. I da bar malo svoje vojne starudije prebaci u Srbiju. Umjesto miliona i aviona, dobili smo maketu S 400 i nekoliko ruskih stranaka. Koje niču kao pečurke poslije kiše. Mislim da ni Rogozin nema pojma koliko ih je formirao. Pa na izborima 24.aprila učestvuje više „ruskih“ i proruskih nego srpskih stranaka.
Radeći novinarski posao, razgovarao sam sa liderima većine „ruskih“ stranaka. Dok je mikrofon uključen obećavaju biračima brda i doline, vojne saveze i ujedinjenje, otkup svake srpske šljive koja preživi mraz i štetočine. Kad se mikrofon isključi, svi jadikuju da Rusi ne daju pare. Kažu, daće kad osvojimo vlast.
Moskva se prema Srbima ponaša kao onaj seljak iz Gacka koji se 1991. obećao Vuku Draškoviću: „Vuče, čim dođeš na vlast glasaću za tebe“.
Volim Rusiju. Ali od ljubavi se ne živi. Posebno od neuzvraćene.
