Oni glasno govore, uz to obično i gestikuliraju, “trpaju” epitete i gde ne treba, zbog čega je njihova priča uvek prenaglašena. Evo zašto su neke osobe tako teatralne.
Neki ljudi se u svakodnevnoj komunikaciji ponašaju kao loši glumci. Bilo o čemu da razgovaraju sa drugima, to čine prenaglašeno. Njihove rečenice su pune preteranih, slikovitih epiteta. Nekada preglasno govore, ali skoro uvek sagovorniku predstavljaju svoj snažni emotivni doživljaj koji prati njihovu priču.
Glavni razlog zašto neko ovako komunicira jeste u tome što želi da na sagovornika ostavi utisak, da ga na neki način impresionira. Zato se ponašaju kao na sceni pred publikom – kao u teatru, odakle i naziv – prikazujući joj i emocije koje nemaju ili koje nemaju toliko izražene koliko ih predstavljaju drugima.
Zašto je ovim ljudima važno da neprestano impresioniraju druge?
Psihološki problem koji se često, ali ne uvek, nalazi u korenu teatralnosti jeste to da osoba sebe i svoje izražavanje doživljava kao nedovoljno važne drugima, zbog čega misli da je sagovornicima neinteresantna i dosadna. Zbog togaona nesvesno “pojačava signal” kako bi drugi na nju obratili pažnju, piše psihoterapeut Zoran Miliovojević za “Politiku“.
Emocije ne osećamo stalno, već samo u onim situacijama koje procenjujemo kao važne. Zbog toga sagovornici različito reaguju u zavisnosti da li im nešto saopštavamo smireno, bez pratećeg osećanja ili uz izražavanje emocije. Kada emocija prati izražavanje nekog sadržaja, to je poruka drugom da je nama to važno, da se radi o važnoj stvari.
Ljudi koji se stalno teatralno izražavaju, koji stalno emotivno predstavljaju neke sadržaje “pojačavajući svoj signal”, stalno emituju drugima da im se nešto veoma važno dogodilo ili da im se događa. Tipična reakcija na sagovornika koji emotivno komunicira jeste pojačanje pažnje na ono o čemu govori. Ali kada ljudi shvate da osoba na veoma emotivan način priča o potpuno nevažnim stvarima, trivijalnostima, tada počnu da se osećaju neprijatno, kao da su malo prevareni, tako da se povlače iz komunikacije.
Kada osoba koja teatralno komunicira primeti da je sagovornik manje sluša i da ne obraća pažnju, ona još više pojačava svoj signal kako bi ga ponovo zainteresovala za svoju priču. Ukoliko u tome uspe, ona nakratko dobija potvrdu svoje lične vrednosti.
Zbog toga što veoma intenzivno komuniciraju, zahtevajući stalnu i potpunu pažnju sagovornika, teatralni ljudi su često doživljeni kao naporni, tako da ih drugi izbegavaju. To samo potvrđuje njihovo nisko samopoštovanje i pojačava potrebu da teatralnim izražavanjem impresioniraju neku drugu osobu.
Izvor teatralnog ponašanja je ono “unutrašnje dete” koje u detinjstvu nije znalo kako drugačije da bude primećeno i prihvaćeno, bilo u parodici, bilo u grupi vršnjaka. Kada ljudi nauče da pažnja drugih i prihvatanje nisu isto, kao i da prihvaćenost nije obavezna potvrda lične vrednosti, prestaje njihova potreba za teatralnošću.
