Bista Lepe Radić, 17-godišnje partizanke iz Gašnice u Potkozarju koju su Nemci obesili februara 1942. godine u Bosanskoj Krupi, smeštena u Spomen parku u rodnoj Gradiški, decenijama svedoči o njenom junaštvu i žrtvovanju za slobodu.
U okviru nedavnih svečanosti oslobođenja Gradiške, Potkozarja i Lijevče polja koje su izvojevale partizanske jedinice krajem aprila 1945. godine, na bistu Lepe Radić položeni su venci i cveće.
Njenom herojstvu došli su da se poklone i stariji, posebno veterani rata među kojima Vlado Zrnić, partizanski kurir u XI krajiškoj brigadi, a posle visoki oficir sovetske i ruske armije.
– Lepa je od mene bila starija pet godina, ali svi smo bili deca koja su voljela svoju zemlju, gajila ideale slobode i pravednog društva i uz rame sa starijima borili se protiv okupatora – posvedočio je Zrnić.
On se poklonio najmlađem narodnom heroju ovog slobodarskog kraja Lepoj Radić, devojčici u dugim belim čarapama koju je, kao na pozorišnoj sceni, 8. februara 1943. godine obesio nemački vojnik omotavši oko njenog vrata konopac kojim se veže stoka, a oko ruku telefonski kabal.
Sa omčom oko vrata pozivala je narod da se bori za slobodu i da se ne predaje jer će sigurno kucnuti čas slobode. I kada je bilo izvesno da joj je preostalo samo tako malo života u kojeg je tek zakoračila, odbila je da izda ratne drugove i da otkrije ko su rukovodioci partizanskog pokreta. U izveštaju o egzekuciji SS-ovci zapisano je: “Banditkinja, obešena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat”.
U opštinskom Udruženju SUBNOR-a u Gradiški, gde je Lepa živela do početka 1941. godine kada su je ustaše uhapsile, čuvaju uspomenu na nju, zajedno sa mnogim podacima i dokumentima.
Osnovnu školu završila je u obližnjoj Bistrici, prvi razred Ženske zanatske škole pohađala je u Bosanskoj Krupi, dok je ostale razrede završila u tadašnjoj Bosanskoj Gradiški. Još kao učenik, isticala se marljivim radom i ozbiljnošću. Već tada Lepa je počela da se formira pod snažnim uticajem strica Vladete Radića, koji je bio uključen u napredni radnički pokret. Lepa je postala aktivista Saveza komunističke omladine Jugoslavije i član Komunističke partije Jugoslavije od 1941. godine.
Nakon bekstva iz zatvora u Gradiški 23. decembra 1941. godine priključila se partizanima, a učestvovala je u nekoliko važnih bitaka. Bila je borac Grbavačke čete Kozarskog odreda do proboja obruča na Kozari jula 1942., a u avgustu iste godine sa borcima Odreda prešla je u Podrgmeč.
U radu je bila neumorna, vešto je organizovala seoske konferencije mladih, često i sama istupala pred mnogo starijim ljudima, govoreći o bratstvu i jedinstvu, garanciji pobede i herojskoj borbi narodnooslobodilačke vojske. Svoju sposobnost i snalažljivost Lepa je posebno pokazala u organizovanju omladine na zajedničkoj žetvi i prikupljanju žita ispred neprijateljskih položaja u selima oko Krupe, u Gornjim Petrovićima, Ostružnici i Badiću, a izuzetnu hrabrost u partizanskim akcijama na Bosanski Novi, Krupu, Čađevicu i Otoku, gde je učestvovala kao borac. Na smotri Četvrte krajiške divizije, koju je u Jasenici pod Grmečom, 7. januara 1943. izvršio Tito, Lepa je predvodila omladinu Dubovika i donela tradicionalne krajiške darove za Vrhovnog komandanta i njegovu vojsku.
Radićeva je pokazala svoju hrabrost mladog komuniste u vreme Četvrte neprijateljske ofanzive na slobodnu teritoriju Podgrmeča. Kao član Štaba za evakuaciju ranjenika i stanovništva iz ugroženih područja, ona je od 20. januara 1943 bila među najistaknutijim organizatorima zbegova što su se, februara 1943. našli u zavejanom Grmeču. Među prvima je organizovala izvlačenje ranjenika iz Doma ratnih vojnih invalida u Srednjem Duboviku i pomoć kolonama banijskih izbeglica koje su se iscrpljene i promrzle, povlačile ispred neprijatelja u zaštitu partizanske vojske i Grmeča.
U radu je bila neumorna, vešto je organizovala seoske konferencije mladih, često i sama istupala pred mnogo starijim ljudima, govoreći o bratstvu i jedinstvu, garanciji pobede i herojskoj borbi narodnooslobodilačke vojske. Svoju sposobnost i snalažljivost Lepa je posebno pokazala u organizovanju omladine na zajedničkoj žetvi i prikupljanju žita ispred neprijateljskih položaja u selima oko Krupe, u Gornjim Petrovićima, Ostružnici i Badiću, a izuzetnu hrabrost u partizanskim akcijama na Bosanski Novi, Krupu, Čađevicu i Otoku, gde je učestvovala kao borac. Na smotri Četvrte krajiške divizije, koju je u Jasenici pod Grmečom, 7. januara 1943. izvršio Tito, Lepa je predvodila omladinu Dubovika i donela tradicionalne krajiške darove za Vrhovnog komandanta i njegovu vojsku.
Radićeva je pokazala svoju hrabrost mladog komuniste u vreme Četvrte neprijateljske ofanzive na slobodnu teritoriju Podgrmeča. Kao član Štaba za evakuaciju ranjenika i stanovništva iz ugroženih područja, ona je od 20. januara 1943 bila među najistaknutijim organizatorima zbegova što su se, februara 1943. našli u zavejanom Grmeču. Među prvima je organizovala izvlačenje ranjenika iz Doma ratnih vojnih invalida u Srednjem Duboviku i pomoć kolonama banijskih izbeglica koje su se iscrpljene i promrzle, povlačile ispred neprijatelja u zaštitu partizanske vojske i Grmeča.
U nastojanju da održi moral, uveravala je narod da će partizanske brigade zaustaviti fašiste. Snagu svog verovanja uporno je prenosila na ljude oko sebe, a trebalo je mnogo moralne i fizičke snage da se izdrži zima u Grmeču i stalni pritisak neprijatelja koji nije imao milosti ni prema deci u kolevci.
Sve je to Lepa podnosila bez panike i mnogi su se pitali, odakle tolika snaga u ovoj krhkoj devojčici. I kada je već izgledalo da će Krajišnici u žestokim okršajima odbraniti Trovrh, jedan od dominantnih visova Grmeča, u predvečerje 5. februara 1943. zbeg koji je predvodila Lepa Radić, iznenada je opkoljen iznad sela Praštala, nedaleko od Lušci Palanke i tada je ostala pribrana i hrabra. Branila se pozivajući narod da se bori golim rukama, da se ne predaje, čak i onda kad su je Nemci pristigli i savladali. Pokušala je, ko zna koliko puta, da zaštiti opkoljeni narod koga su Nemci zlostavljali na putu prema Bosanskoj Krupi.
– Ubijte mene, narod nije kriv — vikala je Lepa, posrćući pod udarcima legionara 369. divizije. U kozarskoj ofanzivi poginuli su njen otac Sveto, stric Vlado i brat Milan koji je imao 15 godina.
Tanasije Gaković, predsednik OO SUBNOR seća se da je Lepa Radić, prilikom napada nemačke 7. SS divizije “Princ Eugen”, ispucala sve metke i junački se borila do kraja.
– Ipak, oni su je savladali, tukli kundacima, vukli i vezali. Tri dana trajalo je ispitivanje, neviđena i teška patnja, a potom kada su shvatili da od nje ne mogu ništa korisno za sebe saznati, Nemci su je odveli na vešala kod željezničke stanice u Bosanskoj Krupi – ispričao je Gaković. On kaže da je bila upućena u terenski rad sa omladinom.
– Postala je član Opštinskog komiteta KPJ. Išla je i kao borac u akcije. U Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, februara 1943. godine bila je zadužena za prenos ranjenika i organizaciju zbega u Grmeču – navodi Anka Šmitran, sekretar OO SUBNOR-a koja u vitrinama čuva mnoge dokumente, zajedno sa fotografijama iz rata, koji svedoče o Radićevoj. Rođena je 19. decembra 1925. godine, a za narodnog heroja je proglašena 20. decembra 1951. godine.
Izvezla zastavu sa petokrakom
U oktobru 1941. Lepa je izvezla zastavu sa petokrakom zvezdom za borce Drugog krajiškog odreda. U vreme prve ofanzive na ustanike Kozare, novembra 1941, ustaše su hapsile Lepu i sve preostale članove porodice Radić. No, uz pomoć ilegalnih partizanskih saradnika, posle 20 dana maltretiranja u ustaškom zatvoru u Gradiški, pušteni su.
